Da,bio je to taj broj telefona,poruka,poziv i dugo odbijanje,upornost i na kraju kafa.
Druga,treća,flaša pelina,kiša,skakanje po barama,drzanje za ruke,kikotanje dok normalan svet spava,strast uz običnu kvarcnu peć dok napolju je ledilo,podeljen burek,cepanje drva,mandarine u rakiji,Kubanci u baru,Nova Godina,jedna,pa druga,proleće,mirisi,ptice,osmesi,pijanstva.
Poruka...izbečene oči,knedla u grlu,dlanovi se znoje,puls se pojačava,kolena klecaju,tlo je pomera.
Druga devojka,već godinama su zajedno.
Šok i neverica...pa kako...
Opet kafa uz zaledjen moj izraz lica,reči koje nisam odćutala već ih prosula kao bisere i oni se rastrčali svuda po njemu. Bledi pogled,boje u polumraku njegovo izraza lica a u meni erupcija osečanja,želja i svega što se sakupilo u toj jednoj poruci. Izdržala sam,ni obraz mi nije zaigrao,ni ruka klecnula dok sam stavljala kafu na sto,a...nebo se otvorilo.
Opet flaša pelina,njegovo uplakano lice,moje stegnute pesnice,sedenje na podu,glupa prosidba,ismejana od mog povredjenog ega. Zora na vratima,san uz hladan znoj i opet taj telefon.Sanjiva i rastrzana.."jesi li čula šta je uradio?" "Ne..."
Nebo se otvorilo,sad ga nije ništa zadrzalo. Dani su prolazili a ni jedno zvono,ni jedno pištanje nije prekinulo našu tišinu. Vreme je prolazilo al nije misli brisalo,ulicama sam išla kojima znam da neće proći,obilazila mesta gde bi me iko išta pitao. Puštala sam da vreme učini svoje,a nije činilo.
Jedno "Kako si?" pokrenulo je neki novi zvuk. "Dobro" - lagala sam. "Ja nisam". "Slušam". erkan se opet šarenio,išla je priča...pomalo tužna,pomalo me grizla,pomalo sam se smeškala...ustvari,htela sam msao da ga vidim.
Sedam na svoj bajs i odlazim na neku novu adresu. Odselio se aja sam prvi gost. Sećam se,maj je bio,baš onako prelep,al to je jedino bilo jepo u svemu tome. Sedoh na terasu i gledah negde u daljinu,pričao je. Pola ga nisam čula,znala sam samo da ga vidim zadnji put,jednostavno sam znala,al opet,opet sam istrpela. Skliznuh niz stepenice,krenuh svojim putem,usput u baštici za cveće zabodoh prstom i rekoh veselo samo kako jeumem "Ovde arpadzik da zasadiš"! Osmehnula sam se još jednom i otišla. Znam da je gledao zamnom al nisam se okrenula. Nisam smela.
Prolazili su dani,nedelje,pa i meseci......ekrani su mirovali. Leto,omorina je tako užasna bila da se i sad sećam,verovatno ne bih da mi ekran opet nije zatreperio. "Znaš,još uvek sedim na onoj terasi i sa smeškom gledam ono mesto gde si ostavila jedini trag,kojeg nema više a znam da je tamo...Još uvek okrećem stolicu onako kako si sedela i tražim tačku u koju si gledala...i kad me pita sta mi je,kažem ništa a ni ne zna da i dalje vidim tebe na mestu gde sedi"
Pokidale su me te reči. Uzalud,tad mi se sve činilo uzalud. Ne odgovorih ništa.
Isplakah svoje dane,noći,osamovah svoje vreme,izvidah rane i nastavih dalje.
Prošle su godine...
Istrčah u prodavnicu po neke sitnice na brzaka,dok mi bebica spava,da iskoristim to vreme.
Kolica,noga,ljuljanje i on... Aj pročlo je,oboje smo sad već ljudi u braku sa čerkicama..
"Dadiljas a?" - dobacih
"Šta ću" - odgovori pognute glave.
"Jaoooo,pa kako se ti zoveš" - ja onako sa bebicom pričam
Reče tad ime i ja zanemeh. Pa zar isto... Nisam rekla za moju. Nisam tad mogla.
Od tad ga nisam srela. Mislim da zaobilazi i on mene.