|
| Autoru |
Poruka |
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
27. Poglavlje
Izabrala je venčanicu koja joj je savršeno stajala i na kojoj ništa nije moralo da se prepravlja. Na toj prvoj i jedinoj probi, praćenoj budnim okom ozbiljne Nikičine sekretarice i nasmejane Cece, Sara se dugo gledala u ogledalo, tražeći neku manu.
- Nisam imala pojma da ću biti ovako lepa mlada.
Rekla je ovo više za sebe. I dok je rukama prelazila preko tankog materijala dugačkog vela koji je trebalo da ostavlja iza sebe dok korača, shvatila je da želi da se uda za Nikicu. Koliko god da se u poslednje vreme iskomplikovala situacija, da se pokazalo da niko nije sasvim onakav kakvim ga smatramo, ipak je jedino kraj svoje ruke mogla da vidi njega, bilo da se zvao Nikica ili Romeo. Znala je da ga je poslednjih dana jako izmučila, pomirenje koje su imali nakon one prve svađe bilo je skoro bez reči, ali je Sara osećala kako njen Nikica želi da se ta svađa nikada nije dogodila. Pokušavala je da dođe do Romea, ali je on bio nedostupan, a samim tim nije mogao da joj da odgovor kakav je zaista efekat postigla promenom svog ponašanja.
Nakon što je odabrala venčanicu i cipele, vratila se kući. Dobijala je dovoljno slobodnog vremena od Vlade da završi sve pripreme za venčanje, bar onaj manji deo koji Duda nije mogla bez nje. Želela je da pozove odmah Nikicu i da mu ispriča, bez obzira na maler koji to donosi, kako kažu babe, kakvu je venčanicu izabrala. Ali on ju je preduhitrio jer ju je prvi nazvao. Naravno, dosetila se Sara, Duda je ta koja je mogla tačno da ga obavesti o svemu.
- Halo, ljubavi, baš sad planiram da te zovem.
- Evo, vidiš, ipak sam ja bio brži. Slušaj, doći ću po tebe tu za desetak minuta, trebalo bi da odemo na ručak.
- Na ručak? Nisam ja još gladna, ali ako ti je potrebno moje društvo...
- Želim da razgovaram sa tobom.
Sari se nije nimalo svideo ton kojim je Nikica razgovarao. Iako je, naravno, bio smiren, osećala se doza netrpeljivosti, nešto poput nervoze koja se ogledala u maksimalno skraćenim slogovima.
- U redu, čekam te.
I čekala je duže od desetak minuta. Sedela je u fotelji, Nikičinom omiljenom mestu za gledanje televizije, i pitala se šta će se desiti. Srce joj je jako lupalo, predosećalo je nevolju. Da li je otkrio njene internet nestašluke? I da jeste, nije mogao da joj mnogo prebaci jer je znao sve od početka do kraja i jer je bio gori od nje. Da li se nešto iskomplikovalo na drugoj strani? Da li je shvatio da ipak želi neki sasvim drugi tip žene, neko ludilo, nešto što je ranije smatrao napornim? Da li je u stvarnom svetu upoznao drugu? Svašta joj je prolazilo kroz glavu. Nijednog trenutka nije pomislila da se radi o nečemu dobrom.
A onda je stigao. Videla je kroz prozor kako se zaustavlja, parkira, a onda tromo hoda do ulaza u zgradu. Kad mu je otvorila vrata, primetila je podočnjake i umor.
- Ti noćas kao da nisi spavao, tako izgledaš.
- Možda i nisam. Hajde, idemo, jesi li spremna?
Nije mogla da dočeka da se odvezu nekud, da sednu, naruče jelo i da onda čuje šta to tako strašno muči Nikicu.
- Zašto mi ne bi sad odmah rekao o čemu je reč?
- Mislim da je bolje da sedimo negde i da pričamo.
- Volela bih da znam o čemu, jer slutim nešto loše.
Uzdahnuo je. Tad joj je bilo jasno da je u pravu, da je slutnje nisu zavarale.
- Nikice, govori mi. Šta je u toj tvojoj glavi?
Prošao je pored nje i seo na fotelju.
- Ne mogu da se oženim tobom.
Naježila se. Nije mogla da shvati kako je u kući odjednom tako hladno.
- Prosto ne mogu. Mislio sam da si ti ona prava, ali ipak...
- Ali otkud to odjednom?
Suze su bile u Sarinim očima. Pomislila je na to kako joj je samo venčanica fantastično stajala.
- Ne znam. Ljuti se na mene, imaš potpuno pravo, udari me, pljuni me, ali ja, Saro, samo znam da ne mogu da se još oženim tobom.
Sara je primetila jednu razliku u ovoj poslednjoj rečenici u odnosu na onu prvu koja ju je šokirala.
- Ne možeš još? Šta to znači? Ne prekidaš sa mnom?
- Ne, ne... nisam mislio da prekinem, ali ću shvatiti ako ti budeš želela da zbog ovoga prekineš sa mnom i odeš. Neću moći da se ljutim na tebe ili da te za bilo šta krivim. Ja samo nisam spreman sad da se oženim.
- A pripreme? Ljudi? Sve ono što je Duda do sad uradila? Kumovi?
- Znam, znam... ali ne brini, Duda će sve to umeti da otkaže.
Sad je Sara osetila stari bes zbog tuđe savršenosti i svoje nesavršenosti. Očajna jer se nalazila pred muškarcem koji ju je očito hteo pored sebe i dalje, ali u njoj nije video ženu za sebe, Sara je tražila odgovor zašto se sve to desilo.
- Nikice, moraš da imaš bar jedan konkretan razlog što si se predomislio. Ne voliš me, zar ne?
Gledao je u nju nežno. Bilo je nemoguće da u tom pogledu nema ljubavi. Ustao je sa fotelje i prišao joj. Jako ju je zagrlio.
- Volim te, ali želim da budem siguran da je to ona ljubav kojom je dozvoljeno da se prave deca i koja je jedina moguća ako se sa nekim dele decenije zajedničkog života. Znaš da sam idealista, znaš da želim savršenstvo u životu, da sam preambiciozan i da ne ulazim ni u šta dok nisam siguran da je to ono pravo za mene. Znaš da ne podnosim tuđe a ni svoje greške. Takav sam. A tako razmišljam i o braku.
- Siguran si da ne želiš da se rastanemo? Da odem od tebe?
- Ne, nikako. Ti si moja ljubav. Samo mi daj vremena da nešto raščistim u svojoj glavi. Molim te.
Znala je da će mu dati vremena, ali je jedva čekala da se sretnu kao Ana i Romeo, kako bi saznala šta je zaista razlog ovoj katastrofalnoj odluci koju je Nikica doneo.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
28. Poglavlje
Venčanje je otkazano. Sara je imala nekoliko mučnih telefonskih poziva. Njeni roditelji su bili razočarani i puni pitanja na koje ni ona nije imala odgovor. Nesuđena kuma Ceca je takođe želela da zna više. Sari se činilo da se na sve strane bori da sačuva tuđe dobro mišljenje o njenoj vezi sa Nikicom. A Nikica je opet bio onaj stari, svega dva dana nakon što je otkazao svadbu i predložio joj da odu do Bratislave na nekoliko dana. Naravno, prihvatila je, mada joj se činilo licemernim što je sve opet prihvatala ćutke, a znala je da nije u redu. Nikako nije mogla da shvati Nikičin postupak. Hajde da ju je ostavio, da joj je saopštio da je ne želi više u svom životu i da su se rastali, to bi joj i bilo jasno – shvatio je da je ne voli, upoznao nekog drugog, rešio da doživi dan ludila i negde ga doživeo, pa se uverio da je to ono što mu je potrebno. Ali to što ju je ipak želeo kraj sebe, a nije hteo da se obaveže za ceo život, Sari nije bilo jasno.
Zato je uporno vrebala Romea koji se već danima nije javljao. Slala mu je poruke, bila je uporna, sve dok se jednog dana, nakon povratka iz Bratislave, gde su oboje uživali, Romeo napokon nije oglasio.
„Ana, baš si uporna neka devojka.“
„Izvini ako sam bila dosadna, ja sam samo htela da vidim kako je prošla svadba?“
Dan zakazanog venčanja bio je iza njih.
„Svadbe nije ni bilo.“
Sara je uspela da putem tački, upitnika i smajlija pokaže svoje veliko iznenađenje, kao i brižnu radoznalost za razloge otkazivanja venčanja.
„Ne bih o tome da pričam, nisam raspoložen. Možda, jednog dana, kada se sve stvari razbistre u mojoj glavi.“
„Pa pokušaj sa mnom sad. Biće ti svakako lakše ako meni napišeš šta se desilo.“
„Jednog dana... Moram da radim. Pozdravljam te, Ana.“
Bila je očajna što nije uspela u svojim namerama. Romeo se tako naglo zatvorio prema njoj. Sad je mogla da poveže te dve osobe u jednu. Sad je mogla neke Romeove rečenice da prepozna u Nikičinoj priči, i obrnuto. Ali smatrala je da će ono što ne sazna uživo od Nikice lako saznati od Romea. Romeo je uvek bio nekako lakši za razumevanje.
To je samo značilo da mora biti strpljiva i da, dok bude strepela za svoju vezu sa Nikicom, očekuje da čuje od Romea prave razloge drastične promene u njenom životu.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
29. Poglavlje
Dani su prolazili. Naizgled kao da se ništa nije menjalo u njihovom odnosu. Nikica je i dalje bio onaj stari, onaj fini i smireni čovek, a Sara je odustala od toga da mu pokazuje kako ima svoje zahteve. Vratila se onom starom ponašanju, odobravanju, slaganju. I nije joj to teško padalo. Problem joj je pedstavljala činjenica da se nešto pokvarilo, a da oboje ne govore o tome. Taj kvar se nije video, nije se osećao, ali je negde postojao. Najgore od svega je bilo to što joj se ni Romeo uopšte nije javljao, a od njega je očekivala mnogo – da joj otkrije sve što se desilo.
I tada se, jedne večeri, ponovo našla u kolima čekajući Nikicu, i to baš ispred izloga iznad koga je stajao natpis o punjenju kertridža za štampače. Opet je to bilo vreme zatvaranja. Onaj prodavac od koga je, smatrala je, sve i krenulo, sedeo je na svom starom mestu. Ovaj put na sebi nije imao džemper sa staromodnim žutim kockama. Bio je podšišan, ali je i dalje delovao kao najusamljeniji čovek na svetu. Sara ga je posmatrala sa nekom nostalgijom. Znala je da je u vreme kad ga je prvi put ugledala bila mnogo srećnija. Koliko god da se tad pitala koliko zaista voli Nikicu, sad je znala odgovor na to pitanje.
Prodavac je brojao pare i stavio ih na kraju u kovertu. Sara je očekivala da će se okrenuti kompjuteru, zgrabiti miša i tastaturu i promeniti izraz lica. Onda će opet biti neko drugi i dobiće moć koju obični ljudi imaju kad su u mogućnosti da ukradu tuđi identitet i da izađu iz svoje, tesne kože.
Ali desilo se nešto sasvim drugo. Jedna mršava devojka duge smeđe kose, sa gustim obrvama iznad naočara, u suknji koja joj je mogla ostati u nasledstvo još iz vremena hipi pokreta, pojavila se pred izlogom. Prodavac je podigao glavu, lice mu se promenilo, osmeh se razvukao na sve strane. Brzo je ustao, ne pogledavši ekran kompjutera i istrčao napolje. Usledio je dug poljubac, bez imalo ustezanja, prisan, onaj koji otkriva da se dvoje ljudi fizički i te kako poznaju i da se više ne stide ičega jedno pred drugim. Pomogla mu je da zaključa vrata i spusti gvozdene rešetke, a onda su sa rukom u ruci lepršavim korakom zamakli iza ćoška. U tom trenutku Sara je pustila suzu. Koliko god je mislila da je videla i usamljenije ljude od sebe, sad je bila svesna kako je pogrešila. Mislila je da žute kocke određuju ljude, da internet manijaci ne mogu imati stvarnu ljubav i stvarne prijatelje. Eto, nije bilo tako.
Nikica se vratio baš kad je uspela da obriše suze i da odglumi da se ništa nije desilo. Nasmešio se, po običaju. A Sara je shvatila da je to njena druga polovina i užasno ju je bolela činjenica da ga zbog nečega nepoznatog, nečeg nad čim nije imala kontrolu može izgubiti.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
30. Poglavlje
Sarino raspoloženje je iz dana u dan bilo sve gore i gore. Mada se to na prvi pogled nije moglo videti, onaj ko ju je dobro poznavao mogao je u očima da joj uoči tugu. Kako i ne bi, kada je noću zamišljala neku daleku budućnost u kojoj neće biti Nikice pored nje. Bila je sigurna da je on polako ostavlja, iako ništa u njegovom ponašanju nije ukazivalo na to, ali je Sara otkazivanje venčanja smatrala prvim korakom koji je Nikica napravio da se oslobodi monotonije koju je sam stvorio u svom emotivnom životu, a kojoj se ona priklonila. Shvatila je još jednu veliku životnu stvar – kako je sreća nekad teško prepoznatljiva. Dok je sve bilo u redu izgledalo je da to nije sreća, činilo se da nešto važno nedostaje, da bez malo haosa u odnosu ne može da se živi. Sad, kad joj je taj haos bio nadohvat ruke, strašno je žalila za danima kad je sve bilo u redu i kad je njihova ljubav bila mirno more nad kojim se nikada nije nadvila oluja.
Jednog teškog dana, kada je temperatura bila iznad tropske i kad su samo klima-uređaji mogli da ohlade usijane glave, Sara je sedela u kancelariji i gledala kroz prozor, razmišljajući o danu u kojem će izgubiti sve što ima. Nije dugo primetila da joj se na ekranu pojavilo nešto novo, prozor kome bi se nekad jako radovala. A kad je napokon obratila pažnju, nije mogla da veruje da joj se Romeo ponovo javio.
Pisalo je:
„Ana, da li je sve u redu u tvom životu?“
Brzo je kucala po tastaturi. Romeo je bio svetla tačka za koju je verovala da može da donese rešenje njenih dilema.
„Sve je po starom. Imam manje probleme, ali to je, valjda, život.“
„Kakve probleme?“
Sara je znala da je to poslednja šansa da nešto izvuče od Nikice, pa je razmišljala velikom brzinom kako da ga navuče da joj se otvori.
„Dečko sa kojim sam počinje da se hladi od mene.“
„Kako to znaš?“
Zamislila se. Šta da napiše? Kako objasniti osećaj koji je bio duboko u njoj, a koji ničim nije bio potkrepljen osim otkazivanjem svadbe koju nije mogla da spomene?
„Kao da nema velike planove za nas više.“
Sledila je kratka pauza, kao da je Romeo, odnosno Nikica, razmišljao šta da napiše. A njegov odgovor, predosećala je, biće veoma važan i možda će zauvek rešiti nedoumice.
„I ja sam otkazao nešto veliko u svom životu, ali ne mora da znači da tvoj dečko ima ista osećanja i razmišljanja kao ja.“
Sari je srce brže zakucalo. Zamišljala je Nikicu u njegovoj kancelariji, nagnutog nad monitorom, sa onim kosim, lepim, nežnim očima koje su uvek umele da smire, da obuzdaju, da pasivnim autoritetom sve dovedu na svoje mesto.
„A zašto se ti nisi oženio?“
Ponovo je duže vreme čekala na njegov odgovor i pitala se da li je previše naglo pokušala da ga dobije. Ali odgovor je stigao.
„Zato što se promenila. Nije to više bila ona devojka koju sam upoznao i zavoleo.“
Dlanovi su joj se znojili.
„U kom smislu se promenila?“
„U jednom danu je postala zahtevna, džangrizava, nekako opaka, čak je i u očima imala zluradi sjaj. Postavljala je pitanja i zahteve, prebacivala mi za stvari za koje se nikad ranije nije bunila. Pomislio sam – možda je približavanje venčanja i na nju uticalo da razmišlja dublje nego inače o našoj vezi, pa je počela da otkriva kako nije zadovoljna sasvim. I to mi ne bi toliko smetalo, da nisam i sam počeo da dublje razmišljam o tim njenim prebacivanjima. Ako joj je to do sada, za sve ove godine, smetalo, nemoguće je da nije to znala, samo se pravila, lagala me, glumila da joj odgovara. A onda sam se, naravno, zapitao, šta joj još nedostaje u vezi sa mnom. Došao sam do takvih granica da sam mislio da se i u krevetu folira, što bi svakog muškarca porazilo. Prosto sam počeo u njoj da gledam jedno novo lice, jednog malog prevaranta koga do sada nisam znao, i to me je ukočilo.“
Sara je čitala ove reči, a činilo se da joj se tlo trese pod nogama. Sećala se dana kada je zaista sebi dala tu moć da bude osvetoljubiva, da jedan susret na internetu, gde su im identiteti bili lažni, iskoristi kako bi preuzela nekakvu čudnu vladavinu, tron za koji se često muškarci i žene bore međusobno. Tek sad je videla da pobednik u ljubavi ne postoji, jer je sama ljubav pobeda. Ako ljubav izgubi, niko drugi ne može da je nadomesti. Sve ostalo su gubitnici. I znala je da je Nikica u pravu. Godinama je bila senka, drugi deo njega koji sedi u mraku, i čeka, možda nekad i previše, ali je znala da mu je važna, jednako koliko i on sam sebi. Odjednom je htela neku drugu ulogu za sebe, pravdajući svoje želje i postupke monotonijom, dosadom, žeđi za promenom. I sve se pokvarilo. Nikica je u njoj video prevaranta i lažova, a dobro je znala da sa jednom takvom osobom on nikada ne bi mogao da se obaveže na zajednički život.
Morala je da pokuša bar nekako da se opravda.
„Možda nije sve tako kao što ti izgleda u vezi s njom. Ne verujem da si mogao tolike godine da živiš sa njom a da ne znaš kakva je zaista.“
„To je i meni zvučalo apsurdno, ali ja nemam objašnjenje za ono što se događalo. Sad se sve vratilo u normalu, ali svaki dan, u svakom trenutku sa njom nisam sasvim miran. Sve očekujem da će se odjednom vratiti onaj zluradi sjaj u očima kojeg, čini mi se, ni ona nije bila sasvim svesna.“
Da, Sara ga nije bila svesna. Ali kome je to mogla da kaže? Predosećala je po brzini Romeovih odgovora da će se uskoro isključiti. A opet, morala je bar još nešto da sazna.
„Pitanje je samo da li ti nju još uvek voliš ili te je to udaljilo od nje?“
Čekala je. Prolazile su sekunde, a Sari se činilo kao da prolaze sati. I onda je stigao odgovor.
„Izvini, Ana, moram da idem.“
Poželela je da vrisne, da ga nekako zadrži, samo da čuje njegov odgovor na to pitanje. Ali znala je da nema smisla da insistira. Ona je za Nikicu bila samo jedna provincijalka sa kojom se dopisivao. I to je sad shvatila. Sva njena ljubomora bila je smešna. Nikica nikad ne bi zaista učinio prevaru. Samo je hteo da nađe nedostatke u savršenoj ljubavi koju je imao, jer čovek se lako navikava na nesavršenosti, a jako teško na nešto idealno. To je, uostalom, i ona sama radila. I ona je želela da vidi da li bi bar nagoveštaj neke promene u njenom životu pokazao da savršene ljubavi ne postoje. A ne postoji gori strah nego plašiti se sopstvene sreće, što je bio slučaj u njenoj i Nikičinoj ljubavi.
Zavalila se u radnu fotelju i zapitala se da li je uopšte moguće popraviti ono što su njih dvoje pokvarili. A, i ako je bilo moguće, nije videla rešenje kako.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
31. Poglavlje
Nakon deset minuta, kad je Sara već dobila klijenta i sa njim radila polisu, ugledala je na svom kompjuteru prozorčić kome se nije nadala.
„Volim je, isto kao pre.“
Sara je pustila suzu koju je nakon toga morala, zbog brige slučajnog klijenta, da opravda lošim kontaktnim sočivima.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
32. Poglavlje
Te noći je učinila sve da je Nikica strastveno poželi. Nakon dugog seksa, u kome je čak prepoznala i njegovu davnu nežnost, ležali su jedno pored drugog, ali su oboje gledali u plafon, svako u svojim mislima. Sara bi dala sve što ima i nema da je na trenutak mogla da pročita njegove misli. A nju je uhvatila neodoljiva želja da mu kaže sve – da je ona ta Ana sa kojom se dopisivao, da je tražila na internetu i u četovanju isto što i on, ali je imala više sreće da se on prvi otkrije i da joj tako pruži moć da se promeni, da mu se na neki način sveti i da pogreši.
- Nešto si mi zamišljena, ljubavi?
Dohvatila je u mraku njegovu toplu ruku i stegla je. Tako se prokleto sigurno osećala sa njim, da ju je bolela i pomisao kako je moguće da jednom neće više imati taj osećaj.
- I ti si nešto zamišljen.
- Malo.
- Razmišljaš li o poslu?
Kratko je ćutao pre nego što je uzdahnuo.
- Ne. Razmišljam o tebi i meni.
Ovo ju je poremetilo. Nikica odavno, još od kada je rešio da otkaže venčanje, nije mnogo govorio na taj način. Kao da je njihova veza postala izvor mnogih malih tajni, pa se nijedno nije usuđivalo da u to dirne. Osim Ane, naravno.
- O nama? Šta razmišljaš o nama?
- Svašta. U ovom trenutku mi je tako lepo.
- I meni je.
- Ne znam gde je problem, a problem postoji.
Htela je Sara da mu kaže, da ga podseti šta joj je kao Romeo pisao, ali nije bila spremna za istinu. U stvari, shvatila je, bojala se da bi njeno priznanje da je ona ta Ana dokrajčilo njihovu vezu.
- Saro, moram ti nešto reći. Znam da nije mesto ni vreme za tako nešto i rizikujem da se naša veza raspadne, ali me muče neke stvari i sve mi se čini da će istina ipak biti najbolje rešenje.
Ovakav uvod nijednoj ženi koja voli i koja strahuje za svoju ljubav ne bi prijao. Ali Sara je znala da će Nikica nastaviti, njegove odluke su bile čvrste i ako je hteo da joj saopšti nešto, to je morao i da uradi. U nekoliko sekundi, koliko je čekala da on ponovo progovori, Sara se pitala šta je istina koju je trebalo da čuje. Da li će reći isto što i Romeo ili nešto što ni Ani nije poverio? Da li je doneo konačnu odluku da njihova veza nema smisla jer nije spreman na brak? Strah ju je preplavio, a tu negde je bila i bujica boli koja je čekala da je potopi zajedno sa krevetom.
- Ponekad u kancelariji imam praznog vremena da odmorim glavu. I tad koristim internet. Bilo mi je zanimljivo da na trenutak mogu da budem neko drugi, da se smejem svojoj osetljivosti i da razgovaram sa ljudima koje ne poznajem i sa kojima nisam vezan poslom. Četovanje. Pretpostavljam da znaš o čemu ti pričam?
- Znam.
Gutala je knedlu.
- Vidiš, na tom četu ima svakakvih ljudi. Ima nekih budala, a ima i nekih sa kojima je zabavno razgovarati. Postoji jedna devojka iz jednog malog mesta, zove se Ana. Sa njom sam poslednjih godinu dana četovao.
- Ana?
- Da. Molim te, nemoj da misliš da mi nešto nedostaje u glavi pa sam odlazio na čet da bih bio prost, da bih tražio virtuelni seks ili takve gluposti. Prosto mi se pričalo sa nekim drugim ljudima, koji nemaju tako savršeno organizovan život kao ja. Svestan sam ja svojih mana, da sam radoholik, da ponekad izgubim smisao za sitne svakodnevne stvari koje, možda, tebi mnogo znače. Zato mi je bilo potrebno da bar putem dopisivanja sa drugačijim ljudima spoznam da li negde grešim. A Ana je bila savršena za priču.
- U kom smislu?
- Ne znam, bila je tako obična, nije bila naporna. A imao sam osećaj da me razume. Bezveze, znam, ali hteo sam da u njoj imam prijatelja.
Zaćutao je. Sara nije znala da li da progovori, ali je shvatila da i nema šta da kaže. No, Nikica je progovorio umesto nje.
- Eto, to je bilo to. Znam da možeš svašta da misliš, da se ljutiš, da me pitaš što ti to nisam rekao ranije.
- Ne. Samo ću te pitati da li je to četovanje sa nepoznatim ljudima imalo uticaj na tvoje predomišljanje oko svadbe?
Okrenuo se ka njoj. Čak i u mraku mogla je da vidi one lepe, drage, zakošene oči.
- Ne, naravno. Ani sam govorio o svojim osećanjima, ali odluku sam doneo samo ja. Nisam baš bio toliko detaljan sa njom.
- U redu.
Ponovo su zaćutali. Vreme je prolazilo, a oni su ležali jedno pored drugog i gledali se, ponovo skrivajući svoje misli, sve dok Nikica ponovo prvi nije progovorio.
- Ne ljutiš se zbog mog dopisivanja sa nekom drugom devojkom?
- Ne. Možda i nije bila devojka, možda je to bio neki bradati stokilaš koji se samo pravio da je žensko.
Nikica se nasmejao.
- Možda. Mada bih, u tom slučaju, nastradao jer mi je u jednom trenutku bilo stalo da upoznam Anu. Ne znam zašto, eto, došlo mi da vidim ko je ta osoba koja bi verovatno mogla da mi bude prijatelj i sagovornik u stvarnom životu, kad bih imao vremena za nju.
- A da se ti nisi malo, malčice zaljubio u nju?
Zadirkivala ga je, ali je samo ona znala koliko u tom zadirkivanju ima potrage za istinom.
- Neee, naravno.
- A ako bi bila neka lepa? Zgodna?
- Za mene nema lepše i zgodnije od tebe.
Zagrlio ju je. Nije mogao da vidi Sarinu reakciju jer joj je glava ostala uronjena između njegovog vrata i ramena.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
33. Poglavlje
Bila je nedelja i rešili su da je provedu na jahti koju je direktor jedne banke često koristio sa prijateljima, među kojima se, naravno, nalazio i Nikica. Ceo dan su plovili Dunavom, smejali se anegdotama, pili hladna pića i hranili se vrlo ukusnom hranom. Uveče, kad je sunce zalazilo, pili su vino i Sara je već na povratku kući osetila vrtoglavicu i zaplitala jezikom. Nikica joj se smejao, ali ju je brižno skinuo i smestio u krevet, a onda seo na ivicu kreveta i posmatrao je.
- Znaš da si mnogo slatka kad si pijana?
- Ne zezaj me, stvarno mi se sve vrti u krug... pa i ti... kao da ima dvojica Nikica...
- Ludice jedna, samo sam ja jedan. E, pošto su ti sad čula poremećena i pošto ti je glava malo u haosu, iskoristiću situaciju da od tebe dobijem jedno odobrenje.
- Šta god hoćeš... samo me pusti da spavam... sve je tako čudno...
Ali Nikica se i dalje smešio, no nije imao nameru da se pomeri.
- Saslušaj me, biću kratak. Pošto sam u prvom slučaju ja bio taj koji je i započeo a i dovršio priču o venčanju, sad ću morati to da ponovim. Šta kažeš da se venčamo samo sa kumovima i odmah otputujemo na jedno krstarenje po okeanu, mesec dana, pa da zaboravimo na sve ljude ovde, i kad se vratimo, da nam opet sve bude novo?
Sara je mislila da je na trenutak zaspala i da je sanjala da Nikica pominje venčanje.
- Saro? Samo reci „da“. To je dovoljno.
- Ti si to nešto pominjao krstarenje?
- Da. Ali i venčanje.
- Čije?
- Naše.
Da, koliko god da je bila pijana, sad je stvarno čula da je on ponovo prosi. I htela je da skoči, da se veseli, da vrišti, ali celo telo joj je bilo malaksalo. Zato je samo mogla da mu stisne ruku.
- Pretpostavljam da to znači „da“?
- Aha...
- Bože, nikad nisam mislio da ću baš ovakav odgovor dobiti, ali neka, drugačije je od svih pristanaka koje su drugi muškarci dobili.
Osetila je kad ju je poljubio, ali nije mogla da uzvrati. A onda se nečega setila. Znala je da ne izgovara reči pravilno, da mumla i da ju je skoro nemoguće razumeti. Ali njoj je bilo jako važno da baš sad to izgovori jer je bila sigurna da nikad više to neće smeti.
- Ja... Nikice... ja sam Ana...
- Ljubavi, ne razumem te. Hajde, naspavaj se. Zvaću Vladu da mu kažem da ujutru nećeš doći na posao. I mamurluk je bolest.
Osetila je kad je ustao sa kreveta. Posegnula je rukom za njim, ali joj je ruka bila previše slaba.
- Nikicee...
- Spavaj, ljubavi. Odmaraj. Idem da okrenem neke telefone, da se istuširam i dolazim.
Zatvorio je vrata, a iz sobe se čulo samo:
- Ana... to sam ja... Ana...
A onda se ubrzo zvuk pretvorio u slatko pritajeno disanje uspavane pijane devojke.
Reči koje je izgovorila otišle su kroz otvoren prozor, da ostanu duboko pod zemljom kako više nikada ne bi donele nemir u njihovu ljubav.
KRAJ
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
Žena s tajnomAutor: Anabela Basalo 1. PoglavljeTeška staklena vrata antikvarnice su se najednom zalupila od vetra. Mlada žena duge crne kose, udubljena u papire pred sobom, trgla se od straha. Sedela je, kao i svake večeri, u svojoj radnji, jedinoj takvoj u gradiću u kom je živela. Iako netipična, prolaznicima je njena starinarnica bila i te kako primamljiva, pa su rado svraćali. Kad je srce prestalo da joj lupa, mlada vlasnica se nasmešila, nenaviknuta da tako reaguje. Pogledala je kroz izlog u nebo i videla crne oblake kako brzo osvajaju nebo. Dok je bila tinejdžerka, obožavala je filmove strave i užasa, pa joj ovakav prizor nije bio stran. I, naravno, nije je terao da požuri sa svojim obavezama i odjuri kući.
A kada je desetak minuta kasnije bila gotova, osvrnula se oko sebe i zadovoljno klimnula glavom. Nije joj radnjica donosila bogzna kakvu zaradu, ali je bila baš onakva kakvu je zamišljala. I bila je njena. Samo njena. Jesu joj roditelji dali novac od dedinog nasledstva, na koji je čekala do dvadeset i prve, ali je ona, Vukica, sve osmislila, pronašla idealnu lokaciju i uredila svaku sitnicu. A povrh svega unela je i poseban duh u glavnu ulicu srbijanskog gradića. Dva meseca se svakodnevno trudila da nešto promeni, da izlog uvek bude nov, da ljudi prihvate promene kao pokazatelj njene želje da tu što duže ostane. Znala je da se u maloj sredini teško prihvataju nova lica, pogotovo mlade devojke na polovini između dvadesete i tridesete, koja još vozi i skupoceni „Mercedesov“ džip, iznajmljuje stan u najskupljem delu grada i izgleda tako savršeno kao Vukica. Već su je mnogi pitali zašto je baš odabrala to mesto i čudili se kad su saznali da je zapravo iz Beograda. Rekla bi im istinu – uzela je olovku i mapu Srbije, zatvorila oči, triput zavrtela olovkom iznad mape i pogodila baš tu, u centar.
Ipak, prećutala je svoje intimne razloge za beg iz stare sredine, od bogatstva i roditelja, od pečata kojim je bila obeležena u Beogradu. Imala je sve, a nije želela ništa od toga. Samo da pronađe sebe, da je ne zovu Maretova mala ili kćerka poslanice Savić. Roditelji su joj nekada bili veliki sportisti, a onda su se, zahvaljujući tome što su ih ljudi voleli, odlučili za politiku. Tad su spoznali moć, novac, kao i neke druge prijatelje od kojih je Vukici umelo da bude muka. A za razliku od nje, Vuk, njen rođeni brat, pet godina stariji, uživao je da bude Maretov mali. Harao je noćnim klubovima i po čitav dan je blejao u kafićima u centru Beograda, trošio novac bez milosti i nije mu padalo na pamet nikakav drugi život osim tog. Kada je Vukica razotkrila porodici kako želi da ode u mali grad i otvori svoju antikvarnicu, oduvek luda za podrumima i tavanima u kojima živi daleka prošlost, brat ju je žestoko ismejao. Čak joj je predložio da se leči, jer, kako je rekao, „samo lud čovek može da napusti život kakav oni vode da bi otišao u neku nedođiju“. Roditelji su pokušavali da je odgovore, ali u njihovom domu nikada ništa nije moglo da se zabrani, pa je tako Vukica ostvarila ono što je planirala.
I zato je bila ponosna na sebe. Izašla je na ulicu, zaključala ulazna vrata i navukla zaštitnu rešetku preko izloga. Udahnula je duboko i nasmešila se. Napokon je bila svoja. Napokon nije bila ničija.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
2. Poglavlje
Kad je stigla u stan, napravila je nekoliko palačinki, namazala ih čokoladnim kremom i pojela u slast. Pozvala je radnicu, vršnjakinju koju je zaposlila da joj pomaže u radnji, i podsetila je da će ujutru doći mušterija po starinski džepni sat koji je kupila i pre nego što je napunila osamnaest, kao da je i tad znala čime će se baviti u životu. Još dosta stvari koje je donela iz Beograda takođe su kupljene mnogo ranije.
Potom se opružila u dnevnoj sobi na udoban trosed, gurnula jedan jastuk pod glavu a jedan pod noge i upalila televizor. Davao se dobar film i udubila se u njega zaboravljajući na svet oko sebe. Napolju je počinjala oluja, vetar je savijao krošnje, tu i tamo nebo bi obasjala munja, a onda bi negde udario grom. Vukica ništa nije primećivala, bila je opuštena i mirna.
I baš kad ju je uhvatio prvi san, negde pred sam kraj filma, zazvonio joj je mobilni telefon. Teškom mukom je ustala i pronašla ga u torbi. Jako se iznenadila kad je videla broj na displeju.
– Halo, Lela!
– Hej, drugarice! Nisi valjda zaspala?
– Ne još, ali bila sam blizu.
– Aman, još nije ni ponoć! Nemoj mi reći da ležeš u krevet kao kokoška?!
– Mogu ti reći da sam otkrila svu lekovitost sna koji počne pre ponoći.
– A ja tebi mogu reći da to nikada ne želim da otkrijem, ha-ha.
Vukica se nasmešila. Njena najbolja prijateljica Lela bila je prava noćna ptica. Mnogo toga su prošle zajedno, mnogo puta su se napile zajedno, mnoge muškarce su upoznale zajedno. Kada je Vukica rešila da ode iz Beograda, Lelu je to slomilo. Molila ju je da ne ide, ali Vukica je znala da je Lela nalik Vuku. Jednostavno je volela život na beogradskom asfaltu. Majka joj je bila popularna pevačica folk muzike, a otac odavno na drugoj strani zakona. Lela je kao jedinica dobijala sve osim zdrave roditeljske ljubavi, i to je maksimalno koristila. Ipak, Vukica i Lela su se zaista volele. Bile su skoro kao sestre. Iako su imale različite ciljeve i želje, ipak su delile sve svoje tajne, i one lepe i one mračne. Lela joj je zaista nedostajala, mnogo više od roditelja.
– Kako si ti, Lelice? Ima li nekog pravog na vidiku?
– A zašto ne staviš kafu i ne pitaš me sama?
Vukica je vrisnula od sreće.
– Tu si? Gde?
– Na ulazu u ovo tvoje čarobno mestašce. Samo moraš da me uputiš kuda da idem. GPRS mi se pokvario, pa se bojim da za plavušu može sve da se iskomplikuje.
– Jesi li prošla pumpu sa desne strane?
– Baš sam na njoj.
– Čekaj me tu, dolazim za deset minuta.
Vukica je obukla trenerku, navukla patike i, ne obazirući se na gromove koji su već besneli nad gradom, krenula po svoju prijateljicu.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
3. Poglavlje
Sat vremena kasnije ispijale su belo vino i grickale čips na podu dnevne sobe. Smejale su se kao blesave prepričavajući jedna drugoj sve što im se u međuvremenu dešavalo.
– Nemaš pojma koliko mi je drago što si me ovako iznenadila, Lela. Toliko sam te puta zvala da dođeš, a ti si stalno odlagala. Već sam pomislila da sam dosadna i da ti baš nije stalo da vidiš gde sam i kako sam se snašla.
– Pa, evo me. Ti znaš kakva sam. Uvek u nekoj frci. Kod mene ti je sve stvar trenutka. Nego, nije ovo tako mali grad kako sam mislila.
– Nije. Samo je manji od Beograda. Ali je lep, miroljubiv.
Lela se prekrstila, a to je radila svaki put kada u nešto nije mogla da veruje.
– Šta se desilo sa mojom Vukicom?! Miroljubiv, kažeš? Ne podnosim miroljubiva mesta. To je kao da si rekla da je ovo najdosadniji grad na planeti.
Vukica se zamislila. Da li je ovo zaista bio dosadan grad? Zasad jeste, ali joj to nije smetalo. Štaviše – prijao joj je.
– To je moj izbor. Ne žalim se.
– Ne, to je izbor tvoje olovke koju si zavrtela iznad Srbije. Ima li ovde muškaraca? Čekaj, prvo mi reci zašto nismo otišle u neki klub? Nema ga? Ima li bar folkoteka? Neka kafana? Birtija? Motel?
– Sad zvučiš kao moj brat. Ne potcenjuj ovo mesto. Ima svega, ali stvarno mislim da nam je najbolje da sedimo ovde i ispričamo se. Nedostajala si mi.
Sad se Vukica opet prekrstila.
– Ti ne izlaziš, zar ne? Bože, provalila sam te! Ti ne izlaziš ovde. Znači, nema ni muškarca u tvom životu?
– Nema. Zasad.
– Ludilo, svega mi! Devojko, znaš li ti kako izgledaš? Da li se sećaš bar malo kako su te tipovi saletali? A ovde nema nijednog? Zar je ovo grad ružnih muškaraca?
– Ne preteruj, Lela. Ima lepih muškaraca kao i svuda, ali ja još nisam imala priliku da se sa nekim upoznam.
– Ma, ne mogu da shvatim da ti nisu ispred vrata. Lepa, bogata, vozi dobra kola, ima svoju radnju, došla iz Beograda, sama... Trebalo bi da je red sve do auto-puta.
– Preteruješ. Ne pate ovde baš toliko za tim vrednostima koje ti meni pripisuješ. Ja sam za njih stranac koji je došao među njih iznenada i tek moram da se dokažem da bi me prihvatili.
– Šta da dokazuješ, pobogu? Znaju li oni čija si kćerka?
– Ne želim da to saznaju koliko god je moguće duže, Lela. Ovde sam jer nisam ni mamina ni tatina, već samo svoja. I to ne želim da se promeni. Slobodna sam od svog prezimena i od moći koju moji roditelji imaju nad ljudima. Ako ne znaju ko sam, prihvataće me jer im se dopada kakav sam čovek ili će me odbaciti jer im ne odgovaram. Tu neće imati uticaja moje prezime i to čija sam kćerka. Razumeš?
– Ne. Ne razumem. Ne mogu da prihvatim da neko odbacuje sve što ima, a ima mnogo, da bi se dokazivao među ljudima koje ne poznaje.
– Dokazujem se sebi. Nikom drugom. Ali pusti to, pričaj o svojim ljubavnim avanturama.
– Da ti pravim zazubice, a?
– Pokušaj.
I dve žene su ćaskale do duboko u noć, potpuno u svom svetu, zaboravljajući na karakterne razlike među njima, zbog kojih je jedna odlučila ovde da živi, a da druga samo da gostuje.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 41 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
