|
| Autoru |
Poruka |
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
7. Poglavlje
Vratila se u svoju kancelariju i zatvorila vrata s olakšanjem. Tamo, u prostoriji za sastanke, svakako je bila uljez. Nisu joj se ni obratili. Nisu je ni pogledali, osim nekoliko puta u noge kao da je opominju da se tako kratka suknja, makar i basnoslovno skupa i kupljena u centru Rima, ne nosi na ovakav posao.
Sela je za računar i ugledala nov prozorčić na ekranu. Iznenađeno je shvatila da je dobila poruku od neke osobe. Njen jadni izmišljeni profil ipak je privukao nečiju pažnju. Pogledala je nadimak pod kojim je ova osoba bila registrovana. Romeo! Nasmejala se i poželela odmah da ugasi to prozorče i nekako pronađe opciju kojom će Romeu zabraniti bilo kakav pristup, ali je onda ipak obratila pažnju na ono što joj je u dugačkoj poruci napisao. Bila je to pesma. Te stihove nikad nigde nije pročitala, ali su joj se dopali. Govorili su o devojci koja danima sedi kraj prozora i čeka da se odnekud pojavi glasnik ljubavi, a njega nema. Ona vene, ne primećujući mladića koji svake noći dođe pred njena vrata i ostavi joj ružu. A onda se glasnik ljubavi pojavi kad devojka već postane starica i donese joj pismo u kome joj saopštava da je ljubav čeka onog trenutka kad otvori vrata. Na pragu starica nalazi gomilu uvelih ruža. Svakog narednog dana starica otvara vrata očekujući neku svežu ružu, ne znajući da je i onaj mladić odavno postao starac, da su mu noge otkazale i da ne može više da ustane iz postelje kako bi voljenoj odneo cvet.
Zbog te pesme Sara je ipak rešila da nešto odgovori.
„Pesma je prelepa i mislim da bi trebalo da me prodrma iz ove faze depresije. U svakom slučaju, hvala ti, s obzirom na to da nikad pre nisam stavila svoj profil i nikad pre nisam četovala. Tvoja poruka mi je prva, ali biće i poslednja. Zato mi je drago da je bila ovako lepa. Sve najbolje ti želim u životu, ma gde bio.“
Za svaki slučaj, nakon slanja poruke pogledala je profil osobe koja sebe pretenciozno naziva Romeom, zbog čega je Sara odmah pretpostavila da sebe smatra zavodnikom, a ne romantičarem. U profilu nije pisalo ništa. Romeo je sve ostavio prazno, sasvim se sakrio iza nadimka. Taman je htela da ugasi internet i tako spreči da i dalje dobija poruke od nepoznatih, kojekakvih ljudi, kad je stigla još jedna Romeova poruka.
„Ne znam od čega si pokušala da pobegneš, pa si ušla u virtuelni svet, ali je apsurdno da sad i iz ovog virtuelnog sveta bežiš u stvarnost. Takvi krugovi nemaju smisla. Zadrži se ovde, niko te neće povrediti. Ovde i sve što se dogodi, kaže, učini ili poželi nema toliku težinu kao u stvarnom životu. A i ovde si manje usamljena nego što se čini da se osećaš u stvarnom svetu.“
Sara se nesvesno nasmešila. Da li je taj neko mogao i da pretpostavi da tako nešto piše devojci koja živi s bogatim, poželjnim muškarcem, koja radi posao na kom zapravo ništa ne radi samo da ne bi sedela besposlena u velikom stanu sa skupocenim nameštajem, koja na sebi ima komplet plaćen nekoliko stotina evra i cipele s najskupljom kožom zajedno s original tašnom? Da li je taj Romeo mogao i da pretpostavi odakle dolazi ta njena dosada? Ne, nije. Već ga je zamislila u svojoj glavi. Imao je posao nalik onom muškarcu sa crnim kockama. Možda je i sam nosio neke kocke, eventualno u nekoj boji. Definitivno je bio romantičan ili je naučio da se tako predstavlja jer mu je to poslednji i jedini adut da zavede neku devojku. Sara je želela da sazna nešto više o njemu, ali samo zato što je mogla ležerno da se osmehuje sa pozicije devojke koja se lažno predstavlja i koja trenutno ima moć da se poigrava nekim drugim usamljenim čovekom.
„Reci mi nešto o sebi?“
Dok je čekala na njegovu poruku, već je zamišljala kako bi on mogao da izgleda. Napisaće joj da je neki zaposleni biznismen, da mu je internet samo prostor u koji beži od svakodnevice koja nimalo nije laka. Da, mislila je, baš biznismeni poput Nikice imaju vremena da sede za internetom i pišu nekim usamljenim jadnicama! A onda je stigao odgovor, prilično obiman, i isto toliko iznenađujući.
„Nema šta da se naročito zna o meni. Običan, dosadan, svakodnevan, ni po čemu poseban. Zaglavljen između jave i sna. U životu želim jedno, a u snovima drugo. Rastrzan u sebi, a stabilan za druge. Sve ostalo je manje važno. Čak i mesto gde stanujem, jer ga ne volim, jer sam tu rođen i tu, sticajem okolnosti, ostao. Da sam mogao da biram gde ću se roditi, svakako bi to bilo neko sasvim drugo mesto.“
Sad je Sara morala da prizna kako ju je ovaj muškarac zainteresovao. Zato je grozničavo nastavila da piše.
„Nadimak Romeo ume da odbije. Zašto si izabrao njega?“
Prvo joj je poslao malog žutog nasmejanog smajlija.
„Zar ne vidiš da si sama odgovorila na svoje pitanje?“
Sara se zamislila, ali nije uspevala da odgonetne pravi smisao.
„Ne. Nisam toliko inteligentna da čitam između redova. Ja sam jednostavna devojka, pa molim da mi precizno odgovoriš.“
Ponovo je došao smajli, ovaj put onaj koji se manje osmehivao.
„Jednostavnost je vrlina, nikako mana. Koje pitanje Romeo postavlja sebi?“
„O, Romeo, Romeo, zašto si Romeo?“
„Baš tako… pitanje koje i mene muči. Da li si sad shvatila?“
Sara je napisala kratko „da“ i zastala. Morala je da prizna sebi da je uživala u ovom neobičnom dopisivanju. Bez obzira na to da li je samo gubila vreme ili je ipak njena dosada bila na trenutak zaboravljena, Romeo je uspeo da je animira. Razmišljala je šta bi mogla da mu još napiše. Nije se baš snalazila u četovanju jer nikad ranije to nije radila. Nekoliko puta je bila prisutna kad su se njene prijateljice dopisivale s neznancima ili dalekim rođacima, no nju to nikad nešto posebno nije zanimalo.
„Ana, moram da idem, imam neke glupe obaveze u stvarnom životu. Nadam se ipak da nećeš tako brzo pobeći od virtuelnog ćoška u kome smo se sreli. Ako se predomisliš i ostaneš, nadam se da se vidimo ovde, na istom mestu, uskoro.“
Na kraju joj je poslao poljubac. Uhvatila ju je neka čudna panika. Nije htela da izgubi ovaj kontakt, tako slučajan i tako neobičan. Brzo je kucala po tastaturi.
„Bićeš sutra prepodne na ovom ćošku?“
„Možda. Potrudiću se, ako znam da ćeš me čekati. Sad idem. Ćao, Ana.“
„Čekaću te. Ćao, Romeo.“
Prokleto je želela da zna njegovo pravo ime.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
8. Poglavlje
Nikica se vratio kasno. Na licu mu se video umor. Dobio je podočnjake koje je retko kad imao. Odmah nakon tuširanja bacio se na krevet, sasvim go, čekajući da mu se Sara pridruži sa uljem za masažu. Ona je to, naravno, i učinila. Jedno vreme ga je masirala u potpunoj tišini. Čak je mislila da je zaspao, ali nije želela da proverava kako ga ne bi probudila. Kad je završila s masažom leđa i butina, kako je on voleo, pošla je da opere ruke i ostavi ulje. Ali tad je čula njegov glas.
- Završila si?
- Mislila sam da si zaspao.
- Nisam. Samo sam uživao.
Okrenuo se na leđa. Pogled na njegovo mišićavo, lepo, zategnuto telo ju je žacnuo. Još je umela da oseti jaku fizičku želju za njim. Privukao ju je k sebi. Po njegovom poljupcu znala je da i on želi seks. Prepustila mu se. Nekoliko nežnih poljubaca ubrzo se pretvorilo u divlje promene poza. Bio je žestok, bio je pričljiv, bio je dovoljno jak da je okreće kako god mu je odgovaralo. I bio je dovoljno umoran da njegov orgazam dođe pre njenog, a i da zaboravi da se to desilo. Ležali su jedno pored drugog, svako iscrpljen na svoj način. Sara je razmišljala o seksu koji su imali prvih godinu dana. Tada su vodili ljubav, milovali se, šaputali. A onda su počeli da izmišljaju različite poze, mesta, načine, igre i vođenje ljubavi je postalo nešto čega se ona prisećala kad ne bi bila zadovoljena, a to je bilo sve češće i češće. Nikica kao da joj je čitao misli.
- Bio sam sebičan, zar ne?
- Umoran si. Ništa strašno.
Ni sama nije znala zašto mu je maksimalno povlađivala.
- Da, nemaš pojma koliko.
- Nadoknadićeš mi to, znam ja.
- Hoću, obećavam.
Prošlo je samo nekoliko minuta pre nego što je čula tiho muško hrkanje. Tada je mogla da ustane i ode u kupatilo, da se prepusti toploj vodi koja ju je smirivala, kao i svojim rukama koje su je dovele do onoga do čega Nikica nije uspeo – do orgazma.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
9. Poglavlje
Sutradan je s nestrpljenjem čekala da se pojavi novi prozor na kompjuterskom ekranu. Ali do jedan sat nije bilo ničega. Već je gubila živce. Najteže joj je padalo to što se tako olako vezala za poruke neke sasvim nepoznate osobe, koja je mogla biti i ženska, koju, verovatno, u stvarnom životu nikad ne bi ni zapazila. Možda je to baš onaj smešni jadničak iz izloga. Možda je neko nalik njemu. I već kad je odlučila da će izbrisati svoj profil i prestati da očekuje poruke, odnekud se pojavio prozorčić sa smajlijem.
„Ana, jesi li na ćošku?“
Sačekala je nekoliko minuta, kako ne bi odala svoje nestrpljenje i kako bi sakrila činjenicu da satima sedi ispred ekrana i čeka. Tek onda je odgovorila.
„Evo, tu sam. Imala sam neke obaveze.“
„Na poslu si?“
„Da. A ti?“
„Isto. Kako ide prodaja kompjuterskih komponenti?“
Sara je pocrvenela zbog laži, ali sva sreća da se to nije moglo videti kroz narednu poruku koju je napisala.
„Kako kad. Nije loše, sve u svemu. A čime se ti baviš?“
Strašno ju je zanimalo šta će joj napisati, da li će biti dovoljno iskren da saopšti kako se iza Romea krije neki konobar, automehaničar, prodavac cipela, student ili neki drugi čovek sa svakodnevnim zanimanjem i prosečnim primanjima. Želela je da bude iskren prema njoj, iako ona nije bila iskrena prema njemu.
„Moje zanimanje je toliko neinteresantno da nije vredno spomena. Ti si baš neka radoznala devojka, zar ne?“
„Jesam. Ali, ako ti smeta, neću te više pitati ništa o poslu.“
„Hvala, ceniću to. Pa, da li si danas bolje volje i manje usamljena?“
Njihovo dopisivanje je počelo da bude sve brže i ozbiljnije. Uskoro su se našli u pričama o verovanjima u paralelni svet, u raspravi o religiji, u istorijskim datumima i činjenicama. Onda su prešli na film, konstatujući da su gledali iste filmove i da su se divili istim scenama i glumcima. Sara nije ni primetila da je radno vreme već odavno prošlo, sve dok joj u kancelariju nije ušla jedna od koleginica.
- Izvini, ali svi su otišli. Ako misliš još da ostaješ, ne znam kako ćeš da zaključaš kancelarije kad nemaš ključ. A ja svoj ne smem da ti ostavim, može Vlada da se ljuti.
Sara nije još želela da prekida razgovor sa Romeom. Ali znala je da nikako neće uspeti da mrsku koleginicu nagovori da joj ipak ostavi ključ od kancelarija kako bi produžila svoj boravak na poslu.
- Evo, izlazim, ako ti nije problem, samo me sačekaj minut.
To je bio problem, i to se videlo na licu nosate, koščate žene, no ništa nije progovorila. Sara je brzo napisala.
„Izvini, upravo mi je došao šef i moram da prekinem.“
„Razumem. Vidimo se sutra u isto vreme, na istom mestu.“
Sara je poslala jedan smajli, a i sama se osetila veselom. Imala je novi sastanak u virtuelnom svetu kome se radovala. Koliko god je to do pre neki dan smatrala krajnjim pokazateljem kako je neko jadan i bedan, sad je sve to zanemarila i veselo je odšetala iz kancelarije, ignorišući mrki pogled i neodobravajuće klimanje glavom žene koja ima ključ.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
10. Poglavlje
Dopisivanje sa Romeom trajalo je već mesec dana. Nekoliko dana mogli su da razmene samo pozdrave i vikendom se nisu mogli dopisivati jer Sara tada nije radila, a u Nikičinom stanu se nije usudila da četuje sa nepoznatim muškarcem, čak i kad on nije bio prisutan. Ali veći deo radnog vremena bili su po nekoliko sati „zajedno“. Nije saznala ništa novo o njegovom stvarnom životu, ali je mnogo toga saznala o njegovom načinu razmišljanja, o ukusima, o stavovima, željama i fantazijama. Sviđalo joj se ono što je čitala. Delovalo je kao da su potpuno isti, samo što je Sara skrivala toliku sličnost kako ne bi izgledalo da kopira njegove reči.
A kad bi došla kući i našla se sa Nikicom, vratila bi se u normalu i zaboravljala bi na Romea. To je bilo nekako neobično lako. Nikica je imao sve ono što je ona želela od muškarca – lepotu, smirenost, šarm, novac, moć, vernost. On je samo želeo da radi, zarađuje, a da ima dom u kome će odmoriti dušu, telo i mozak. U to se uklapala i Sara – lepa, kulturna, fina devojka koja ne postavlja mnogo pitanja, koja ume da skuva kad je to potrebno, da masira, da se nasmeje, da priča, da ćuti. Znala je Sara od prvog dana koliko se glatko uklopila u Nikičin način života, ali vremenom je počela da se pita da li je to s njegove strane stvarno bila ljubav ili ju je prihvatio jer je savršen komad dragulja na njegovoj ogrlici života. Ako ju je i voleo, da li je i dalje voli? Možda je ljubav nestala, a jedino jaka strast pomagala da se taj odnos ne pretvori u bezlično uklapanje dve ljudske prirode.
Ipak, znala je da uživa u zagrljaju kad legnu u krevet i prepuste se snu. Bila je ponosna dok ga je gledala na jednom partiju kako mu prilaze važni ljudi i s poštovanjem mu se obraćaju. Radnici na pumpi su mu se klanjali, ne iz straha, već zato što je svima njima izlazio u susret kad su bili u problemima koji zadese male, obične ljude pritisnute neplaćenim računima. Nije Sara mogla da zamisli da bi bilo šta prekinulo život sa Nikicom, svoje buđenje nije mogla da zamisli bez ulegnuća koje bi napravilo njegovo telo. Videla ga je u mislima sa sedom kosom, i to je nije plašilo. Nekako je smatrala da je to njena druga polovina, i ma koliko da je upadala u monotoniju Nikičine prirode radoholika, prihvatala je sudbinu sa mirnoćom i čuvenom rečenicom polunezadovoljnih žena: mogla sam i gore da prođem.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
11. Poglavlje
Romeo je prvi put nakon mesec dana progovorio o svom emotivnom životu. Na tu temu došli su sasvim slučajno. Pomenuo je film koji je gledao još kao tinejdžer i u kome su se dvoje ljudi tražili godinama pre nego što su se našli i prepoznali se kao savršen par. Tada je Sara postavila pitanje da li i on veruje da svaka osoba na svetu ima negde svoju drugu polovinu.
„Ne znam. Čudno je razmišljati na taj način. Ja, recimo, imam devojku koja mi savršeno odgovara. Prosto je ona kakvu sam kao klinac maštao da sretnem i da se takvom oženim. I po svemu sudeći, trebalo bi da sam srećan. Ali nisam. Mislim da to nije ljubav.“
Prepoznavši sopstvene dileme u njegovim, Sara je rešila da se otvori ovom nepoznatom, zanimljivom čoveku.
„Vidiš, baš se i meni događa isto što i tebi.“
„Stvarno? I ti imaš nekog?“
Malo je razmišljala pre nego što je odgovorila. Znala je da je Romeo samo neko ko joj služi da provede vreme na drugačiji način, ali je ponekad dopisujući se s njim osećala da postoji naklonost, simpatija, lako i bezopasno zavođenje sa obe strane. A reći imaginarnom dečku da imaš stvarnog nije tako zgodno. No, on je prvi počeo, mislila je Sara. Glupo je prećutati takvu činjenicu kao što je postojanje Nikice.
„Da. Imam dugu vezu sa osobom koja je mnogo laka za život. I savršeno se slažemo. Ali ne znam kako bih mogla da provalim da li je to još uvek ljubav.“
„Kakav vam je seks?“
E, sad je Sara bila zatečena, pomalo i uvređena. Njihovi razgovori su se često doticali ljubavi, ali u onom uopštenom, filozofskom smislu. Seks nisu spominjali, što joj je odgovaralo. Njoj nije bio potreban imaginarni ljubavnik. Uplašena da bi njen otvoren razgovor o tome odveo taj kontakt na pogrešnu stranu, Sara je poslala vrlo drzak odgovor.
„Mislim da je to moja intima koju nisam spremna sa tobom da delim.“
Ubrzo je došao i odgovor sa druge strane.
„Razumem. Nisam mislio ništa loše. Želeo sam samo da probam da otkrijem da li je to ljubav ili ne. Uostalom, ko sam ja da smatram kako sve znam, zar ne?“
Nakon toga je usledila pauza. Sara je očekivala neko njegovo drugo pitanje koje bi skrenulo temu i izbrisalo neugodnost, ali očigledno je i Romeo očekivao od nje nešto slično jer nije slao poruku. I baš kad se Sara odlučila da ipak progovori o svom seksualnom životu, smatrajući da bi trebalo da pruži poverenje čoveku sa kojim je za mesec dana više razgovarala nego sa Nikicom za pet i po godina, u kancelariju je upala nosata koleginica koja je ljubomorno čuvala svoj ključ od kancelarije. Sara je bila iznenađena pogledavši na sat. Radno vreme još nije bilo isteklo, što je značilo da ta poseta nema za cilj opomenu da bi trebalo da izađe.
- Da li je tvoj žuti golf?
- Da.
- Požuri na parking, neke žice su počele da gore baš iznad tvog auta.
Sara je potrčala iz kancelarije ne bi li spasla auto – poklon za prethodni rođendan od Nikice. I zaista, žice razvučene između dve zgrade su se pušile. Ljudi iz okolnih zgrada su se načičkali na prozore. Frka je potrajala. A kad se posle pola sata vratila u kancelariju, Sara je zatekla nekoliko poruka sa pitanjima da li se to ona ozbiljno naljutila, i na kraju pozdrav i još jedno izvinjenje što je bio previše slobodan i sebi dao za pravo da zaviruje u njenu privatnost. Kad je htela da mu odgovori, videla je da se isključio. Skoro da je osetila bol.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
12. Poglavlje
Tog popodneva Nikica se vratio kući zabrinut. Nervoza mu se ogledala u stalnom stiskanju desne šake. Sara takođe nije bila dobre volje. Virtuelni nesporazum sa Romeom uticao je na to da se oseća napuštenom i ponovo usamljenom kao nekad. Ali, kad je prepoznala probleme po Nikičinom ponašanju, morala je da skupi svu snagu i da sakrije svoje neraspoloženje.
- Šta je bilo?
- Ma, problemi sa ljudima. Voleo bih ponekad da imam posla samo sa mašinama. One, i kad zakažu, mogu da se poprave ili zamene, a ljudi su ponekad nepopravljivi ili teško zamenljivi.
Sara se u sebi ironično suprotstavila ovom mišljenju. I mašinama nekad upravljaju ljudi. Neko je tu mašinu osmislio, neko u ljudskom obliku, a često čovek i upravlja mašinama, kompjuterima… Na svojoj je koži osetila to ljudsko u jednoj mašini.
- Deluješ jako iscrpljeno. Da li bi ti prijala masaža?
Nikica je odmahnuo glavom. Nije je ni gledao u oči.
- Ne, nisam raspoložen. Razmišljam da odem negde na dva, tri dana, samo da budem sa tobom, da isključim telefone i da malo odmorim mozak.
Ovo nije bilo tipično za Nikicu. Koliko god da je osećao umor i bio zauzet širenjem svog poslovnog sveta, retko je tražio odmor. Otkad su zajedno, samo su nekoliko puta odlazili iz grada, na najviše sedam dana, i to na godišnjice ili praznike. Nikica se uvek odlučivao za velike gradove u kojima je imao poslovna poznanstva, tako da je Sara mogla da šopinguje dok bi on koristio priliku da sklopi još neki ugovor. Jednog leta su uplatili dve nedelje na Kritu, ali su tamo proveli samo pet dana jer je Nikici javljeno da mu je iskrsla prilika da kupi drugu pumpu po vrlo povoljnoj ceni, i on tome nije mogao da odoli. Iako je nagovarao Saru da ona ostane i uživa u ostatku skupo plaćenog letovanja, znala je da je njen zadatak da se vrati sa njim, jer je on to nesvesno očekivao od nje. Tako je i bilo.
- Mislim da bi ti to prijalo, ljubavi. Zar je to toliko nemoguće?
- Ne znam. Imam puno posla oko izgradnje auto-perionice na pumpi. Bojim se da bi to moglo krenuti naopako ako ja ne budem prisutan.
- Ali samo na dva, tri dana? Neće se ništa desiti za tako kratko vreme. I sam znaš da je to jako kratak period da bi nešto ozbiljno krenulo loše.
I Sari bi prijalo da nekud ode, da se skloni od posla, namrgođenih kolega, kompjutera i Romea. Zato ga je lagano i nagovarala, mada iskreno nije verovala da će se Nikica odlučiti za put.
- U pravu si, za to vreme ionako radnici malo toga urade. Njihove dnevnice ih teraju da razvlače posao, a u neke stvari se ne razumem dovoljno da bih znao da li je moguća ili nemoguća misija požurivati ih. A gde bismo mogli da odemo?
Sara je razmišljala o nekoj planini, o malom hotelu u kome neće biti mnogo gostiju, gde nema raskošnih restorana i gde se neće sretati sa Nikičinim poslovnim prijateljima i njihovim dosadnim ženama. Ali je, takođe, bila svesna da će odluku doneti Nikica.
- Gde god bi tebi prijalo.
- Trebalo bi da se vidim sa Goranom iz Beča. On mi duguje neki novac, pa da vidim kako to da prebijemo jer je ušao u neke krupne investicije i nema keša da mi da. Šta kažeš za Beč?
Nije bilo po njenom ukusu, ali odglumila je prijatno iznenađenje.
- Divno, Beč bi mi baš prijao.
- I ima dobrih prodavnica, zar ne?
Zagrlio ju je i privio na svoje grudi. U tom momentu Sari se učinilo da ipak ima odgovor na svoje pitanje o ljubavi. Da, bar u tom trenutku dok mu je ležala na grudima mislila je da ga voli.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
13. Poglavlje
Kod Nikice se sve lako završavalo. Bilo je dovoljno da okrene jedan telefon, svoju vernu sekretaricu Dudu, da joj zada domaći zadatak i već kroz pola sata da dobije povratni poziv i obaveštenje o tome da je zadatak ispunjen.
- Idemo prekosutra, to je četvrtak, a vraćamo se u nedelju. Duda nam je našla neki dobar hotel u samom centru.
- Odlično. Reći ću sutra Vladi da su mi potrebna dva slobodna dana.
- Ma odmah ću da ga nazovem, ionako moram da se čujem sa njim oko osiguranja za neki kamion koji je kupio jedan moj poslovni prijatelj, pa da mu to završi.
Naravno, odmah je pozvao Vladu. Sara je znala da njeno odsustvovanje nikoga ne zanima, da se niko neće buniti protiv toga. Smetalo joj je što se u toj firmi tretira kao neka stvar koja je tu postavljena jer je tako direktor zahtevao i što nikakvog traga neće ostati kad jednom bude dala otkaz i otišla. Ali nije mogla protiv Nikičine moći i njegovih želja. Zato je trpela da je gledaju kao neku praznoglavu srećnicu koja je toliko lenja da nema smisla ni pokušavati nešto tražiti od nje.
Sutradan nije želela da se nakači na internet. Sama sebe je kontrolisala, svesna da bi Nikica ipak bio jako ljut ako bi znao da ga ona „vara“ sa nekim nepoznatim muškarcem. Dobro, govorila je sebi, nije to prevara, čak su i dopisivanja sa Romeom bezazlena, ali se sama osećala nekako podlo kad bi pomislila na Nikicu. Razmišljala je na ovaj način:
„Što je to meni uopšte potrebno? Imam sjajnog muškarca kraj sebe koji mi nikada nije dao ni jedan jedini nagoveštaj da me vara, da razmišlja o nekoj drugoj, da mu je potrebna još neka žena pored mene?! A ja iz dosade dozvolim sebi da dođem do toga da se nekom tamo, ko zna kome, ispovedam o svom ljubavnom i seksualnom životu. Ne, nema više Romea, nema više četovanja. Neću da se zezam sa tim stvarima. Taj internet je tako glupa izmišljotina i samo ti stvara nered u glavi.“
Izdržala je ceo dan da ne poklekne pred radoznalošću i da ne potraži Romeove poruke. A onda je došla kući, spakovala i sebe i Nikicu, pa mirne duše čekala četvrtak i odlazak iz dosadne svakodnevice.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
14. Poglavlje
U Beču je bila već dva puta. I nikad se nije osećala prijatno. Vreme je bilo jako ružno, ali je ipak uspela da obiđe sve bolje prodavnice i veće tržne centre i da nakupuje dovoljno stvari za još jedan kofer. Nikica joj nikad nije prigovorio za kupovinu. Kao što je ona imala običaj da ga mirno čeka u kolima dok ne završi svoje poslove, tako je i on mirno gledao sve kese kojima je zatrpavala ćošak hotelske sobe.
Dani su tekli sporo, a noći su provodili sa Goranom i njegovim bratom koji su ih vodili po svim ekskluzivnijim restoranima i klubovima u Beču. Kad bi se vratili u hotelsku sobu, oboje bi iscrpljeni zaspali, a jedno jutro su se samo probudili upletenih tela i prepustili se divljem, brzom seksu. Ovaj put je i Sara uživala.
Iako je mislila da joj Beč neće prijati, u povratku je osetila tugu što se vraćaju u svakodnevicu. Stjuardesa koja je služila piće u avionu očigledno se nabacivala Nikici. Smešila mu se, namigivala, bezobrazno vrckala čvrstim dupencetom u uniformi, ali Sari je to bilo zanimljivo, dok se Nikica ponašao vrlo ljubazno, ali uzdržano.
- Ovo mi je samo dokaz da ne bi trebalo da te puštam da putuješ nigde bez mene.
Pokušala je da se našali sa njim.
- Ja nikuda i ne idem bez tebe.
Da, bio je u pravu. Nikada nije otišao na neki dalji put, a da je nije poveo.
- Znam. Ali posle nabacivanja ove zgodne stjuardese, ja te ne bih pustila da ideš.
Nasmešio se i uzeo je za ruku. Sara ga je krišom posmatrala. Da, bio je lep. Njegove jagodice su bile previše savršene za jednog muškarca. Imao je sitne oči, pomalo kose, ali tamne i sjajne. Pazio je na svoje obrve, na njihov oblik, tako da nisu bile guste, kakve bi inače bile da ih nije sređivao u salonu. Njegov nos je bio nepravilan, na jednom mestu i slomljen, ali je savršeno stajao iznad njegovih prelepih usana. Imao je onu blagu bradu koja mu je davala mladalački izgled. Šišao se jako kratko, a crna kosa je uvek bila tako sjajna da su svi osim Sare mislili da stavlja neki preparat ili gel. Kad se smejao, imao je dve rupice na obrazima, a oči su mu se još vise kosile. Tad je bio još lepši.
- Baš nam je bilo lepo, zar ne?
- Jeste, ljubavi. Uživala sam. Jesi li se ti odmorio?
- Da. Sad sam ponovo spreman za akciju. Pravo da ti kažem, strah me je šta ću zateći, ali nadam se da neće biti nepopravljivo.
- Ne brini. Videćeš da je sve u redu.
Nikica je uvek mislio da će se bez njega svet srušiti. Pomalo mu je Sara i zavidela na tome, znajući da se ona sama oseća kao da bi i bez nje svet sasvim normalno, uobičajeno funkcionisao. Nikica se osećao potrebnim, važnim, skoro neophodnim. A ona... sasvim suprotno.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
15. Poglavlje
U ponedeljak je zakasnila pola sata na posao. Uspavala se jer ju je putovanje umorilo. Znala je da joj to neće biti zamereno, bar ne od direktora ili ne naglas, ali joj je bilo jako neprijatno kad je morala da prođe pored kancelarija čija su vrata bila otvorena i iz kojih su je streljale oči koleginica.
Tek što je spustila svoje stvari i odahnula u samoći svoje izolovane kancelarije, neko je pokucao. Nije očekivala Vladu, ali to je bio baš on. Ušao je i seo na ivicu njenog stola.
- Kako je bilo u Beču?
- Sjajno. Baš smo se odmorili.
Onda je shvatila da je rekla nešto što nema smisla.
- Mislim, baš se Nikica odmorio, s obzirom na to da se ja ovde nešto i ne umaram jer mi se ne daje ništa ozbiljno da radim.
Vlada ju je začuđeno pogledao.
- Da li se ti to buniš što nemaš posla?
- Pa, iskreno, volela bih da imaš više poverenja u moje sposobnosti. To što sam Nikičina devojka ne znači da sam lenja, glupa ili nesposobna.
- Prvi put čujem da se neko buni zbog nedostatka obaveza, uglavnom je to do sada bilo obrnuto. Videćemo da te nekako angažujemo više. Koristio sam nekoliko dana tvoj kompjuter, moj su pojeli virusi, bukvalno rečeno. I video sam da se dobro snalaziš sa internetom.
Sara je pocrvenela. Shvatila je šta je Vlada mogao da vidi. Ko zna kakve joj je poruke slao Romeo. Sam nadimak bio je dovoljan da ovaj Nikičin prijatelj dobije iskrivljenu sliku o njoj.
- Ah, to... ma ne snalazim se mnogo, samo ubijam vreme...
- U redu je. Što se mene tiče, nemam ništa protiv. Samo sam želeo da znaš da sam ti ja čačkao po kompjuteru. Vidimo se.
Kad je ostala sama, mislila je da će propasti u zemlju od stida. Brže-bolje se prikačila na internet i sa zebnjom gledala Romeove poruke koje su došle u vreme kad nije bila tu. Ali osim onih koje je već pročitala, nije bilo novih. Kao da sve vreme koliko ona nije bila pri kompjuteru on nije ni pokušavao da stupi sa njom u kontakt. Zaključila je kako je tih poruka ipak bilo, ali ih je Vlada video. Iskočio mu je onaj prozorčić i on ga je na neki način izbrisao, tako da ni poruke ne ostanu u arhivi. Bila je očajna. Šta ako Vlada bude rekao Nikici šta je našao u njenom kompjuteru? Kako će to Nikica prihvatiti? Da li će razumeti da je na najgori mogući način, komunikacijom preko interneta, pokušala da nadoknadi nešto što joj fali u vezi? A kad je bude pitao šta je to što joj nedostaje, da li će umeti da kaže? Ni sama nije znala šta je tražila i dobijala dopisujući se s Romeom. Ako je gubila vreme, mogla je to da radi i na bolji način. Ako je tražila nekog za razgovor, mogla je prvo da pokuša da to učini sa ljudima. Setila se Cece. Ta devojka ju je zaista nazvala čim je imala nekoliko dana slobodno, ali tad je Sara bila u fazi kad nije bila raspoložena za viđanje sa ljudima. Tad je Romeo bio sve što joj je bilo potrebno da udovolji potrebu za komunikacijom.
Izjedalo ju je šta je to Vlada mogao da pročita i obriše od Romeovih poruka. Zato mu je i poslala znak pitanja, kako bi ga privukla da joj se javi i da vidi šta se događalo dok je bila odsutna. Na povratnu reakciju čekala je punih sat vremena, iako se na ekranu prikazivalo da je Romeo onlajn, što bi značilo da je najverovatnije odmah video njenu poruku.
„Gde si ti, Ana? Ja sam bio siguran da si se opasno naljutila na mene i da mi se više nećeš javiti. Već sam počeo da te preboljevam.“
Naravno, sledio je smajli.
„Nisam se naljutila, samo sam bila sprečena da ti pišem.“
„Frka na poslu?“
„Da. Mnogo posla niotkuda. Jesi li mi pisao?“
Čekala je malo na odgovor.
„Ne. Nisam hteo da budem napadan.“
Ako je Romeo govorio istinu, onda je Vlada pročitao samo stare poruke. To nije bila neka uteha, ali joj je ipak bilo lakše.
„Jesam li ti nedostajao?“
Ovo pitanje je došlo neočekivano. Zamislila se. Da li joj je nedostajao? Da nije išla u Beč, verovatno bi se lomila svakog dana pred kompjuterom da li da mu pošalje poruku. Ovako... nije imala mnogo izbora.
„Nedostajali su mi razgovori sa tobom.“
„Na to sam i mislio. Ja ne mogu da ti nedostajem jer za tebe nisam čovek.“
„Kako to misliš, nisi čovek?“
„Pa, jesam li?“
Osećala je neku zamku, ali nije htela da se izvuče, bar dok ne sazna koji je njen cilj.
„Naravno da jesi.“
„Imaš moju sliku pred očima?“
„Ne, ali nije spoljašnjost sve što čovek poseduje.“
Nadala se da je napisala dobar i prihvatljiv odgovor.
„To znači da si umislila da poznaješ moju dušu.“
„Nisam umislila, ali dosta znam o tebi. Kao i ti o meni.“
„Video sam odakle si u tvom profilu. Mislio sam da svratim u tvoj grad narednih dana i odvedem te negde na kafu. Ako pogodiš kakvu inače naručujem, priznaću ti prethodni odgovor.“
Dakle, tu je bila zamka. On je želeo da je upozna i lično. Razmišljala je nekad da će jednog dana doći do toga, ali nije želela da se to zaista i desi.
„Ne želim da se upoznam sa tobom. Ne želim da se upoznam sa bilo kim. Imam svoj život u stvarnom svetu. Ne bih mešala babe i žabe.“
Sara je znala da je previše grubo to napisala, ali htela je da mu odmah da do znanja da ona nije na internetu zato da bi upoznala nekog muškarca.
„Ne razumem samo da li ja spadam u babe ili u žabe. Ali, u redu je. Tako sam i mislio. Ti si jedna od onih koje samo gube vreme četujući, inače im je sve sjajno u životu. Imaš dečka, možda ga i voliš, a možda i ne, ali ti je sve u svemu lepo. Prodaješ kompjuterske delove, što zadovoljava tvoju kreativnu stranu. Zabavljaš se dopisivanjem sa nekim čovekom za koga nisi ni sigurna da li je psihopata, da li je muško ili žensko. I to ti je dovoljno.“
Ova poruka je zvučala cinično. Ali nije to zasmetalo Sari, zasmetala joj je činjenica da ju je pogodio u bolnu tačku, u način njenog života kojim nije bila zadovoljna. Proradila je želja da mu pokaže koliko on ne može ništa biti bolji od nje. Zato je i sama sastavila ciničnu poruku.
„Sjajno procenjuješ ljude, s obzirom na to da si neko ko sebi daje nadimak Romeo, ko govori o tome da želi jedno, a radi drugo, ko krije svoj posao, ako ga ima, kao zmija noge. Možda ga se stidiš? Ja se bar svog ne stidim. Ni ime mesta u kome živiš nisi smeo da napišeš. Ako moj život nije savršen, onda je tek tvoj taj nad kojim bi se trebalo zamisliti.“
Očekivala je odgovor. Ali njega nije bilo. A čekala ga je do kraja radnog vremena. Onda je sa nekom čudnom prazninom otišla kući.
|
|
|
|
|
|
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
16. Poglavlje
Nikica je vozio prilično brzo jer su kasnili na svečanu večeru koju je organizovao jedan od njegovih najprofitabilnijih poslovnih prijatelja. Sara je odlučila da mu sama kaže za svog „prijatelja“ Romea, kako ne bi dočekala trenutak da on to sazna od Vlade. Nikada, u pet i po godina veze, nisu se posvađali. Ponekad bi se naljutili jedno na drugo, ali ta ljutnja je bila tiha i nije bila praćena okrivljavanjem ili grubim, ružnim rečima. Ponekad je smatrala da je to lepota njihovog odnosa, ali dešavalo se i da je želela da se strast koju su imali u krevetu prenese i u odnos van kreveta. Živela je tako dugo sa njim, a nije ga poznavala u ljutnji. Setila se Romeove reakcije na njene reči. Čak i njegov cinizam pokretao je mnogo više emocija nego što je bilo koja Nikičina reakcija to činila. Ne, nikako nije mogla za svog dečka da kaže da je bio hladan, ali svakako je umeo da oseća sa manje intenziteta nego većina drugih ljudi. Što je najgore, Sara je znala da je i sama postala kao Nikica, želeći da se potpuno uklopi u njegov uhodani način razmišljanja i života.
Dugo je smišljala kako da počne razgovor o Romeu i da objasni svoju potrebu za dopisivanjem preko interneta, a taman kad se odlučila da izgovori prvo izvinjenje i onda da pusti reči da joj same teku, Nikica je stao pored jedne kuće.
- Sačekaj me samo trenutak da nešto uzmem.
Naravno, klimnula je glavom, ali je bila povređena što se to dešava baš u trenutku kad je skupila hrabrost da mu kaže istinu. I znala je da, kad se on vrati, bilo to za deset minuta ili pola sata, neće moći da nastavi ono što nije ni započela. Trenutak hrabrosti je prošao i razgovor je morao da čeka neki drugi dan ili momenat kad će Vlada to da mu prenese.
Za divno čudo, Nikica se pojavio nakon nepunih pet minuta.
- Baš si bio brz.
- Znam.
Očekivala je da će upaliti auto i brzinom nadoknaditi sve duže kašnjenje na svečanu večeru, ali Nikica se okrenuo prema njoj i iz džepa elegantnog sakoa izvadio kutijicu. Stajala mu je na dlanu, dok je Sara otvorenih usta pokušavala da shvati šta se dešava.
- Znam da nije momenat, ali ja zaista ne želim da čekam. Trebalo je da te ovo pitam u Beču, možda bi bilo romantičnije, ali nisam bio pripremljen. Tačnije, nisam uspeo da nađem odgovarajući prsten na vreme, jer to nisam hteo da prepustim Dudi.
Nasmešio se krajem usana, onako kako samo on zna.
- Pa, Saro, da li se nakon skoro šest godina zabavljanja želiš udati za mene?
Znala je svoj odgovor, a znala je da ga i Nikica zna. Da li je u njihovoj vezi ikad postojalo nešto zbog čega bi ona mogla da se premišlja ili da kaže „ne“? Klimnula je glavom, rutinski, bez učešća svesti. Poljubili su se vatreno, kao prvi put. Uzela je kutijicu, izvadila veliki, bleštavi prsten koji potom savršeno skliznuo na njen prst. Da, Nikica to nije mogao da promaši.
- Duda će videti da se venčamo na proleće, pronaći će najbolji restoran i pobrinuti se za sve. Naći će ti spisak prodavnica venčanica i spisak dizajnera ako se odlučiš da ti se haljina šije po meri. Želim da što manje budeš opterećena pripremama, jer to će biti tvoj i moj dan. U redu?
Ponovo je klimnula glavom. Ali znala je da to nije u redu. Neka tamo savršena sekretarica priprema njeno venčanje?! I niko Saru neće pitati kakvo bi ona venčanje želela. Samo će učestvovati u njemu, dobiće ulogu mlade, i to je sve. Ponovo će njena kreativnost biti zanemarena i nikog neće biti briga za to. Ali njen izabranik je bio Nikica, gospodin Skoro Savršeni, protiv koga je bilo nemoguće boriti se. Ako Duda organizuje svadbu, sigurno je da ništa neće poći naopako. A Nikici je samo to bilo važno.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 338 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
