Vidiš? Godine nas obrade razlicito… Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi? Žalim, stara… Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?
Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu… Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim? Na “sedamsto devetnaest”, uglavnom, bio sam tacno naspram “Carigrada”, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen… Pola pet? Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava? Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal… Ako zazvoni i treci put, prekidam… - Halo? Ipak se javila… Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene… - Zvrrrc! Ko bi to mogao biti u ovo doba? - Molim? Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop… Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka… Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji… Glava, udovi, prsti, pipci i kraci? O, ne… Sve je to nekako spolja? Ovo fali iz sredine… Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe… Jer tamo zagluvim… Oci se prepune do vrha… I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske… Po sobi… Po meni… Po citavom svetu… I ne mogu ih skupiti do jutra…
Malo moje cudljivo pusti sta je bilo ne budi zlopamtilo obici svet je zbog tog uzbudljivo da bi se ovde vratilo digni tu lepu glavu pogledaj me bar u suzici sto blista cuda se trista vide tvoja je sreca samo tvoja stvar al' zato tvoja tuga to je vec prica druga to na moj racun ide
Nije ti svaka bila u rečima. Neka ti je bila i u srcu, ali si ćutao o njoj. Ja znam i ti znaš, da se prave ljubavi ne spominju nikada i nikome.
Već me i Dunav pretiče… Moja me senka spotiče Al’ ništa mi se ne tiče… I malo šta me pomera i dotiče Sem, možda, nje?
Ne kradi mi sebe od mene, budalo jedna.
Samo da ti kažem, mišu moj pospani.. Kad poželiš nekom, nešto lepo reci, ne čekaj sutra. Jer mnogi su tako zakasnili... I zato te budim.
Bila je jedna od onih poslednjih princeza koje su još verovale da magija ipak može trajati do "živeli su srećno do kraja života". Išla je gordo, drsko kroz život. Uvek ponosna, uvek svoja. Siguran korak, najlepši osmeh i nek crknu zlobnici. Bila je jedna od onih koje celi život sanjaju samo jedan zagrljaj, a obično samo taj nemaju.
Baš ni to, što te tol`ko volem… …ne volem!
Bilo je noći kad mi je trebao baš neko ko ne pita ništa, a ume sve…
Srce stade kao dete da se otima, tražili smo se po prethodnim životima. Ostavih iza sebe sve, zablude, promašaje koji tište, prosto, lako, k’o neko beznačajno pristanište.
Ne vrede priče koje znam… Laže za oči pospane… Izmišljam bajku… Čudnu naopaku uspavanku… Da od nje budna ostane… Postoji put koji namernike bira… Tajnovit drum… Uvek najboljima sklon… Jer nekad Nebo samo crne dirke svira… I traži notu za taj ton…
U kosu me zadeni, k’o malenu sedefnu šnalu me skri iza temena. Svi satovi svemira žure, mi imamo vremena, puna kapa. Noć i nas dvoje, stara klapa.
Hej, mnoge vatre sam lozio, i mnoge vode zamutio nošen srećom i zlom. I da znaš, tri sam banke potrošio, a da nisam ni slutio, da sve to tek prohuji s vihorom, jednom za uvek…
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen Al’ je imao sreće, ja vidiš nisam Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne Neke potpuno strane I sve mi se čini da ne postoji način Da mu objasnim tebe, jedinu pravu Zato topim u vinu čitav svet, jer u čašu Može svašta da stane..
Nešto sam razočaran, proći će... ili neće. Jedno od to dvoje.
Planetom tumaraju zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore? Promašiti tog nekog svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara...
Ja znam da vreme svemu menja boje.. I da je silan sjaj pomračilo.. Al' meni, eto, nista sem nas dvoje nije značilo..
Tvoju sam ljubav gazio, svemu smišljao broj..
Postoje u nama neke nepredvidive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči..
Taj dan je, mirne duše, mogao biti utorak. Bio je sasvim bezvezan, bez šarma, bez stila, bez ikakvog identiteta... Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio... Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti... Sve je nekako vuklo na Utorak... Svaki dan ima svoj kod. Ponedeljak je početni, Subota presudna, Nedelja blažena, Petak uvodni... Ni nalik. Doduše, u toj neobojenosti bilo je i sitnijih elemenata nesvrstanog Četvrtka, ali ipak, siguran sam da je dotični dan komotno mogao proći kao Utorak, i da nikom ne bi palo na pamet da nije tako.
Planetom tumaraju zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore? Promašiti tog nekog svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara...
Uspavanka za dečaka : Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio... Štošta... Pile moje... Pače moje malo... Mudrovaće, Badavani... Kad me nema da se branim... Da sam blizu... Ne bi im se dalo...
Pričaće ti o plovidbi... Ti što nisu sidro digli... Šta sam za njih neg' ukleta šajka? Tvrdiće, sa zlobnim sjajem... Da sam drhtao pred zmajem... Gledali su oni... Iz prikrajka...
Al' ti slutiš otkud bore... Trunje se u oku diglo... Olujno je tamo gore... Gde nas nije puno stiglo... Znam da sanjaš more sveća... I korake po tom doku... Ti si tamo bio... U mom oku...
Pričaće ti, kojekakvi... Zloba se ko rubin cakli... Kako odjek mog osmeha ječi... Kleće se u pretpostavke... Kljuckajući, kao čavke... Moje loše prepričane reči...
Brojao sam ljude s krsta... Pravila i izuzetke... Posvud promačena vrsta... Samo retki nađu retke... Znam da sanjaš vaskrsenje... Jednu siluetu plahu... Ti si tamo bio... U mom dahu...
Pričaće ti jednom svašta... Boljima se teško prašta... Pile moje... Pače moje malo... Silni miševi u boci... Javiće se ko svedoci... Pustolovnog traganja za Gralom...
Ne znam više, Bože prosti... Dal da strepim... Il da stremim... Da to breme posebnosti... I na tebe nakalemim? Ako nije kasno već?
Znam da sanjaš rimovanja... Krike... I tišinu nemu... Ti si bio svugde u mom svemu... Pile moje... Pače moje malo... Lavče moje...
Jednom sam voleo zbilja mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu vozio hiljadu milja ko onaj ružni Francuz u prelepom filmu vukle me šine pod točak mašine al’ ona me spasila sve je druge ugasila...
Nekad ne znam da li sanjam nekad ne znam sta je stvarnost ja sam hteo tačno takvu to je čudna podudarnost tačno takvu ma, ozbiljno vam kažem
…Ja jos kradem dane bogu ja jos umem, ja jos mogu da sam sebi stvorim neki mir.. Jos sam sretan sto postojim, pisem pesme, zvezde brojim, jos sam onaj isti vetropir…
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 28 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
