Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 25 Apr 2018, 22:29


Autoru Poruka
Komsinica
Post  Tema posta: Slikarstvo  |  Poslato: 14 Jun 2012, 11:35
Korisnikov avatar
Forumski novinar
Forumski novinar

Pridružio se: 15 Maj 2012, 10:01
Postovi: 7882
Lokacija: Marakana, Sever

OffLine
Van Gogh


»Boje, te sestre tuge...«
Hofmanstal


Van Gog je bio tuzan i usamljen, preosetljiv i egzaltiran, uplasen i bolescu progonjen covek sto bezi od svoje sudbine. A istovremeno, bio je genijalan slikar, istrazivac i novator koji je prvi zapisao: »Boja sama sobom nesto kazuje«, bio je stvaralac sto je za samo pet godina obnovio viziju sveta.

Metak, ispaljen 27. jula 1890. godine, okoncao je istoriju jednog beskrajno mucnog zivota, ali je upozorio svet umetnosti da je prva stranica geneze koleristickog slikarstva vec ispisana velicanstvenim delom Vincenta Van Goga.

Tako je, zajedno sa Sezanom i Gogenom, Van Gog pripremio umetnost XX veka. U tom postimpresionistickom stvaralackom triumviratu, upravo njemu, koji za zivota nije prodao ni jednu jedinu sliku, koji je ziveo od milosti drugih – njemu Van Gogu, pripada dugovanje svih potonjih kolorita.

Van Gog je rodjen 1853. godine u Grot Zundertu, u Holandiji. Bio je najstariji od sestoro dece protestanstskog pastora. Njegovo detinjstvo i mladost presudno su obezelila tri momenta: religiozno vaspitanje, ljubav mladjeg brata Tea i sentimentalna razocarenja. Kako su po porodicnoj tradiciji sinovi bivali pastori ili trgovci slika – a kako Vincent nije ispoljavao neko posebno interesovanje za skolu – poslase ga vec u sesnaestoj godini u Hag, da u galeriji koju je poznati trgovac Gupil otkupio od njegovog strica, radi kao prodavac. U dvadesetoj godini bio je premesten u filijalu u London. Stanovao je kod gazdarice u ciju se kcerku zaljubio. Njeno odbijanje stvorilo je kod Vincenta duboko osecanje manje vrednosti i on postaje depresivan, preosetljiv, osobenjak.

Usamljen i nesrecan, Van Gog se okrece religiji, napusta posao kod Gupila i trgovacku karijeru i u zelji da tumacenjem jevandjelja tesi bedne, odluci da postane propovednik. Ali, njegovo skromno obrazovanje i odsustvo govornickog talenta onemuci mu pripremu na teoloskom fakultetu u Amsterdamu. Tada se Vincent obrati jednom jevangelistickom udruzenju koje je – ne trazeci diplome – slalo propovednike u najzabacenije krajeve. Tako Vincent odlazi u rudarski kraj Borinaz, u Belgiji, poznat po bedi i surovosti uslova u kojima su bitisali rudari. Van Gog nije bio priroda ni stalozena ni umerena, naprotiv, njegov verski misticizam koji je strasno ispoljavao s teznjom da se licnim primerom, odricanjem i siromastvom poistoveti u trpljenju i bedi sa svojim sugradjanima – delio je svoju malu platu, spavao na zemlji, javno ispovedao svoje grehe – izazivali su cudjenje i podsmeh, ljudi ga smatraju ludim, zene ga se klone, deca boje. Ubrzo, biva otpusten. Tako je Van Gog svoj eksperiment propovednika osetio kao potpun neuspeh, kao jos jedan dokaz svoje nepotrebnosti.

Medjutim, poraz misionara predstavlja pocetak osvajanja jedne druge prave vokacije. Posle Borinaza Van Gog se muci, sirotuje, zivi u tuzi i kajanju, nekad svraca i do roditelja, ali u sukobu sa ocem, opet odlazi. Medjutim, Lutajuci kroz polja i naselja on crta, belezi trenutke zivota siromasnih ljudi i pise Teu da je nasao nov nacin sluzenja Hristu – slikajuci bedne. A Teo, koji je imao sluha za svaki treptaj Vincentovog duha, shvata da sustinu ove namere moze znaciti veliku promenu u Van Gogovom zivotu, pa od svoje prve ustedjevine pomaze bratu da u Briselu uci slikarstvo. Bila je to za Vincenta godina rada i vece sredjenosti. Van Gogu se cini da mu se zivot osmisljava i prilicno zadovoljan odlazi roditeljima u Eten, ali ga ovde ocekuje novi poraz. Zatekao je rodjaku »K«, zaljubio se u nju, a ona ga grubo odbila. Ova nova povreda izaziva opet prekid sa okolinom, jos vecu nesigurnost, dublju potistenost, cak strah. Ipak, uz Teovu podrsku, Van Gog ne napusta slikarstvo. Odlazi u Hag, prvo kod rodjaka, slikara Mova, potom poznatom Izraelsu, uci i napreduje. Ali, januara 1882. godine sretne na ulici prostitutku Sien – ruznu, pijanu i trudnu – i u svom idealizmu i prevelikoj dobroti uzdize je do simbola ljudske patnje. Vincent ovu zenu vodi sa sobom i tokom dve godine, u najtezim okolnostima, odricuci se najosnovnijeg, ukazuje ogromnu privrzenost i ljubav ovom stvorenju krajnje nedostojnom njegove zrtve. Bilo je tako sve dok Teo nije prekinuo apsurdnu situaciju. Platio je zeni da ostavi Vicnenta, brata bolesnog i izgladnelog odveo roditeljima, tada u parohiji Nojnen. Slikajuci i crtajuci Van Gog se polako oporavljao.


Slika
Vaza sa 12 suncokreta i detalj (1888. godina)
Razdoblje Arla
Ulje na platnu
Minhen, Nova pinakoteka


Slikarstvo ovog ranog, holandskog razdoblja, a narocito faza iz Nojnena, od 1883. do 1885, bilo je snazno i ekspresivno, tamno i oporno, skoro bez boje – sijena, umbra, oker – ali vec majstorskog crteza. Van Gog je tada impresioniran Zolinim Zerminalom, postuje Milea i Izraelsa, a divi se delu Delakroa. Zeleo je da svojim slikama, motivisanim dubokom humanoscu, saopsti ukus bede i beznadja i svoje duboko saosecanje sa svima koji pate. Posebno ga je zaokupljao mukotrpni zivot seljaka, i po tradiciji svoje zemlje slika ga kao dijalog svetla i tame. Ipak, po najboljim slikama iz Nojnena – Ljudi koji jedu krompir, Mrtva priroda s biblijom, Tkaci, Cipele – ostao bi Van gog realist sa ekspresionistickim nabojem, dobar slikar, ali ne i svetskog znacaja.

Odjednom, kao da su se razmakli crni oblaci, Van Gogova likovna vizija dozivela je dubok preobrazaj koji je uslovio umetnicku zrelost. Trajala je jedva pet godina, od 1885. do 1890. godine, a bila je po svemu jedinstvena. Ozarila su je tri snana dozivljaja: dozivljaji Antverpena, Pariza i Arla, a potresla neizleciva bolest.

Tokom 1885. godine, Van Gog odlazi u Antverpen gde je pred Rubensovim slikama doziveo sok nepoznate vitalnosti: radost zivljenja izrazenu vrhunskim slikarskim sredstvima. Tada je prvi put shvatio kako je neogranicena moc umetnickog preobrazavanja. Istovremeno, u Antverpenskom pristanistu otkrio je japansku umetnost. I dok je zanet zivim bojama dekorisao svoju sobu japanskim tkaninama, u drvorezima – kojih je kasnije skupio preko dve stotine – sagledavao je nove mogucnosti nekonverncionalnog komponovanja, plosnu upotrebu ciste boje, culnu liniju sto obujmljuje bojene povrsine. Vec pocetkom 1886. godine, Van Gog javlja Teu da dolazi k njemu u Pariz. Od tada umetnost postaje smisao njegovog zivljenja, ne samo nadoknada za pretrpljene poraze nego unutrasnja neznost, njegova istina i sloboda. Bilo je to njegovo najsrecnije razdoblje. Pariz sa svojim muzejima, Monmartrom i kafanicama, sa okolinom ozarenom suncem, Pariz impresionista koje upoznaje i sa kojim slika. Pisaro, Gogen, Sera, Tuluz-Lotrek, cak i Dega, postaju mu bliski. Upoznao je i cica Tangija, trgovca bojama i neobicnog galeristu koji mu izlaze slike uz Moneove i Sezanove. Van Gog impresionizam sagledava kao cudotvornu mogucnost svog intimnog preobrazaja, oslobadja se mucnine i mraka koje nosi u sbei, napusta ga zaokupljenost religijom i socijalnim problemima, tuga i samoca. Zivi intenzivno i slika u pleneru, razdragan, zaljubljen u boju i svetlost. Sve mu se cini lako i moguce, a Teo, tada vec direktor Gupilove galerije, zadivljeno posmatra Vincentove nove svetle slike. U ovom pariskom razdoblju francuski impresionizam bio je presudan putokaz i njegovom slikarstvu: usvojio je njegove teme i njegovu tehniku, boje spektra, hitrinu kratkih ravnomernih poteza, lakocu fakture. Druzenje sa slikarima i njihovo odobravanje vratilo mu je samopouzdanje. Slikao je i slikao sa zarom i strascu i za dvadeset pariskih meseci naslikao dve stotine slika. Medju njima su i: Cvece u bakarnoj vazi, Le Moulin de la Galette, Autoportret sa slamnim sesirom, Barke na plazi, Cica Tangi, Monmartr s fenjerima, Gostionica kod Sirene. Bile su to i najvedrije slike koje je ikada naslikao.

Ali, vlaznu zimu, svio nebo i opustele pariske ulice Van Gog tesko podnosi. Raspolozenje mu pokazuje nagle skokove: razdrazljiv je i depresivan. Zato, po savetu Tuluz-Lotreka, februara 1888. godine »odlazi za suncem« - u Arl. I odmah nastaje nagla promena. Njega ovde, u Provansi, sve odusevljava: klima, pejzaz, brodovi i mostovi, bujno rastinje, likovi ljudi i zena, odela vojnika, nosnje Arlezanki, kafanski enterijeri, cvece, sunce i mesec – sve! I sve su to bile teme njegovih slika – a motiv je bila boja. Ali Van Gog se vise ne izrazava ni lokalnim tonom, ni inpresionisticki, nego bojom »kao odrazom svoje duse« - kako je sam zapisao. Imao je stalnu potrebu za sve vecim intezitetom boje, za kontrastima koji dinamizuju povrsinu, zaokupljen je odnosima narandzaste i plave, delovanjem zelene i crvene – za koje ce pisati da »izrazavaju strasne ljudske strasti« - neodoljivo ga privlaci zuta, za njega simbol sunca i zivota, ciju bi enigmu da razresi i tajnu da osvoji.

Svestan da evolucija slikarstva ide putevima boje, on u Arlu prevazilazi impresionizam, napusta i divizionizam i rasipanje bojenih cestica, treperavu formu. Da bi svoju umetnost prilagodio imperativnim zahtevima svoje duse, izgradjuje svoj jezik i sopstvenu sintaksu za svojevrsnu viziju, kako je ocigledno na remek – delima: Sejac, ili Kafana u Arlu, Arlezanka ili Arman Rulen. »Nema vise senki, sve je u osnovnim bojama, cistim kao na japanskoj svili« - opisivao je Teu svoje slike iz Arla. Trebalo je da sunce zagreje Vincentovo izmuceno bice, da njegovom groznicavom pogledu otkrije raskosnu lepotu prirode, da rasvetli i njegovu paletu – pa da Van Gog dostigne punu meru svojih stvaralackih mogucnosti. Otkrivsi sunce Van Gog je modernom slikarstvu pokazao snagu i moc boje koja podstice emociju i kojom se mogu izraziti sva stanja ljudske duse.


izvor: fotke internet, tekst moja licna kolekcija.

_________________
Slika


Vrh
Komsinica
Post  Tema posta: Re: Slikarstvo  |  Poslato: 14 Jun 2012, 11:37
Korisnikov avatar
Forumski novinar
Forumski novinar

Pridružio se: 15 Maj 2012, 10:01
Postovi: 7882
Lokacija: Marakana, Sever

OffLine
Klod Mone


Da bi se Moneovo delo zaista shvatilo, neophodno je dublje razmotriti period izmedju prve slikareve pojave na Salonu 1865. godine i 1880 godine kada se on odvaja od grupe impresionista; kao shto je neophodno shvatiti i Sezanovu rechenicu: "Mone je samo oko, ali kakvo oko!" da bi se proniklo u njegovo dugotrajno posvecivanje psihichkoj stvarnosti a ne povrshinom, ravnom prostoru perceptivnog shoka. Shto kod nepoznavalaca nije losha navika samo kada je u pitanju Mone vec i svi umetnici iz grupe impresionista.

Poznato je da je Klod Mone 1858 godine priznao da je pocheo da "vidi" i da "slika". "Tokom vremena sam progledao, istinski shvatio prirodu i nauchio chak i da je volim." To je jedno novo vidjenje i nov nachin slikanja, u slobodnom prostoru, s prijateljima slikarima koji ga prate na izlet duz normadijskih grebena i plaza ili uz obale Sene u okolini Pariza. To je onflerski period sa Jonkindom i Budenom: "Mnogo nas je u ovom trenutku... veoma prijatan krug... divno razumemo jedni druge i ne razdvajamo se." Docnije je sa Renoarom u Buzivalu. Mone je tamo sa zenom i sinchicem "a Renoar nam od svoje kuce donosi hleb da ne bismo crkli od gladi". Zatim u Arzanteju sa Renoarom, Sisleom i Maneom, gde se radja i razvija prva, chudesna faza umetnikovog impresionizma. Njegove osobene kreativnosti. Sa zreloshcu, shto je i prirodno, menja ton: "Uvek sam bolje radio u samoci i shodno sopstvenim utiscima." Tema usamljenosti, koja ne isljuchuje potrebu za osecanjima i ljubav prema njegovim zenama, deci, prijateljima slikarima i piscima, kada je u pitanju stvaranje postaje sushtinski zahtev. Kao i njegova potreba da ostane shto dalje od "manira" da se stvari "prikazuju" - od "spoljashnjosti" i "objektivnosti" stvari Od "teoretisanja" zivota shto je karakteristichno zlo ideologa zanata i vidovnjaka profesije i mode.

Znachajno je pomenuti da je Mone u junu 1926 - a te godine je umro - izjavio da se "uvek uzasavao teorija". To nam pomaze da shvatimo zashto je intelektualac Sera rizikovao da u poredjenju s Moneovim slikarstvom postane siv, statichan i jednostran, kao olovni vojnik.

Moneovo slikarsko delo je, medjutim, u suprotnosti s realizmom, onom vrstom realizma XIX veka za koji je oko bilo samo "pomocni" organ. Kod Monea "nepogreshiva preciznost oka daje smisao punoci pogleda i naglashava i razlaze chistu boju s neuporedivnom hrabroshcu" - pishe Zan Lejmari - "i to ne samo da bi se oplemenila povrshina platna, vec i da bi se konkretno izrazila prozrachnost i pokretljivost prostora, luminozno kretanje sunca, tok svetlosti koji je praznik i vechni zivot prirode." Ali, to shto Lejmari opisuje tako suptilno i poetichno nije bash sasvim tako kada se sagleda u pravoj dimenziji; za umetnika kao shto je Mone svakako ne znachi i stvaranje estetike utisaka. Mone je suvishe sushtinski bio umetnik i chovek da bi mogao da upadne u suvoparnu intelektualnu zamku bespogovornog prihvatanja azbuke taktilnih vrednosti ili chisto viziblistichkih vrednosti ustajalog Hildebranta, te bi iz chistog vizibilizma kao "metoda" mogli nastati samo "chisto viziblistichki koreni Moneovog impresionistichkog lirizma".

A nishta od svega toga nije dovoljno da bi se potpuno shvatio Mone , shto se dogadja svima onima koji ne mogu da osete ili promishljaju shta je zapravo zivot jednog choveka i kakva se duboka stvarnost radja iz njegovog dela. Upravo suprotno onome shto bi mogao zahtevati Fromanten: jer je istorichar umetnosti takav, "il doit etre a la fois un savant, un artiste, un historimen".
Mone se nije ogranichavao samo na slojeve boja i na analizu svetlosti; on je slikarstvo svog doba oslobodio tradicionalnih akademskih metoda odbijajuci svaku veshtachku literarnu ili alegorijsku inspiraciju koja bi bila sastavni deo zvanichnog slikarstva tog vremena. Njegov impresionizam ne fascinira samo na prvi pogled, on je jezik koji nas vodi do jedne duboke unutarnje i ljudske poetike.

Od remek-dela iz mladosti Zene u vrtu (1867), umetnik rastavja oblike i boje naglashavajuci efekte svetlosti koja bojama u pozadini namece razlichite tonove, oslobadja mrlja granicu konture i postize da chak i senke dobiju boju. Svako konvencionalno prikazivanje razbijeno je slobodnim pokretom koji se u sushtini njegovog modernog slikanja, sve do izuzetne, duboko poetske zivotnosti Lokvanja koji su plodan, chudesan rezultat njegove mladosti u poznim godinama i sve bogatijeg i smelijeg senzibiliteta ispunjenog misterijom koju otkrivamo postepeno, uporedo sa otkrivanjem stvaralachke snage te velike kompozicije. Mone je uvek naglashavao postojanje jedne unutarnje stvarnosti, one nepristupachne shto se ne vidi okom.

Majstor psihologije kao shto je Karl Gustav Jung bi u postojanju tog unutarnjeg ukazao na veoma duboke korene i na istorijsku, a time i opsteljudsku dimenziju koju psiholozi pochetnici iz povrshnosti i nedostatka kulture teshko mogu osetiti, pa je rezultat nerazumevanje ili iskrivljavanje, pogreshno tumachenje ili umanjivanje ljudske i umetnichke lichnosti bash u njenom stvaralachkom jeziku. Kao da je umetnik izvan svake istorijske i realne perspektive.

Naravno da Moneu nije bio cilj da stvara gradju za studije iz oblasti eksperimentalne psihologije i da nije smatrao da chist podatak vizuelnog dozivljaja treba intelektualno obradjivati, a ni da neposredan utisak treba ispravljati pomocu zdravog razuma i stechenog nauka. To bi znachilo unishtiti otkrivenje i vratiti se ne samo "rutini" stvarnosti koja negira poniranje i koja ogranichava i samo iskustvo. Njegativan stav koji je danas tako zalosno ochigledan u specijalizacijama intelektualaca.
Ono shto ponekad ne mogu da postignu ni nauka ni zdrav razum moze da ostvari i osvetli umetnik kroz svoj unutrashnji zivot koji mu omogucava da prepozna razloge zbog kojih je neko iskustvo potrebno, vitalno, duboko.

Mone se ne krece u praznom. Uchestvuje u raspravama oko nauchnog neoimpresionzma i simbolistichkog spiritualizma.

On dobro zna kako su teogbna Sezanova istrazivanja u provansalskom pustinjashtvu i shta znachi stvarati sam, dosledan svom jeziku i veran sopstvenoj dubokoj etichnosti. I tome su mozda njegov pogled i misli mnogo vishe okrenuti nego Malarmeovim knjizevnim utornicima.

Pogotovo u jeziku, dok se udaljava od Renoara i Sislea, jer su obojica, svaki na svoj nachin, vishe impresionisti nego on. Vizuelna impresija kod Monea ne ostaje prikovana za mreznjachu. Ne rasplinjava se u drhtajima emocija makar one bile i profinjene, niti se zaustavlja na boji, vec zivi hedonistichkim chulima senzibilizirane stvarnosti. Kao kod Renoara.

Svojim beskrajno ljudskim i univerzalnim delom MOne je dostigao svojevrsnu sintezu i etichnost koja izmiche drugim impresionistima. Kao shto psihologu pochetniku izmiche stvarna Jungova velichina, a brbljivom i konfunzom psihoanaliticharu - pogotovo ako je uz to josh i uobrazen - bogatstvo Frojdovih postavki. Tada se ponovo tone u mrtvo more uchmale pojmovnosti obavijene prepoznatljivom retorikom ili izveshtachenoshcu.

Prouchavanje stvaralashtva jednog umetnika mora se osloboditi takvih zamki. Kao i one druge, ne manje jalove zamke neoimpresionistichkog tehnologizma, kada Sera perspektivni i unutrashnji Moneov prostor pretvara u "teorijski prostor".

U delu Kloda Monea je zapravo veliki stvaralachki i chovechanski pochetak, ono nije samo nachin da se iskaze bogatstvo tananih utisaka i unutrashnjih uzbudjenja vec i da se iz njih stvori jedan stushtinski jezik, veoma shirok i po dometu i po trajanju.

Na Lokvanjima charobna utrnulost boja i neformalne svetlosti - neformalne po pokretu - nervozna je i zabrinuta percepcija tog vremena. Ali josh ranije, mislim pre svega na period izmedju 1880 i 1886, zatim na 1895, Mone je dvojici velikih slikara dao da vide neka njegova platna. Vincentu Van Gogu, tek shto je stigao u Pariz pokazuje slike kao shto su Suncokreti i Chamci u zimovniku u Etretau na kojima nije samo doshao do izrazaja medjusobni odnos boja, vec odnos snaga koje se privlache i raspinju unutar platna. Tako se slika groznichavo izoblichava, znaci postaju zivi, sa autonomnim, uznemirenim zivotom koji nije prikazan vec izrechen. I tu je koren sagledavanja jednog novog vida stvarnosti. A ko je mogao 1895. godine videti na Plastovima izlozenim u Moskvi tu opchinjavajucu moc kojom slika zrachi van svake datosti i objektivnosti ako ne Vasilij Kandanski? "Sve je u meni josh bilo zbrkano i nisam bio u stanju da predvidim prirodne posledice takvog otkrica. Ipak, ono shto mi je bilo sasvim jasno, bila je ta neverovatna moc, za mene sasvim nova, moc palete koja je nadmashila sve moje snove. Uchinilo mi se da je slika obdarena nekom charobnom moci, a objekt prikazan na platnu za mene ne nesvesno izgubio znachaj neophodnog elementa. Jedan mali de moje charobne Mosvke vec je postojao na toj slici." (Pogled na proshlost, 1913).
Mone je, dakle, u korenu impresionizma i fovizma; i apstrakcije, bogate unutrashnjim sadrzajima koji teze Kandinski; kad umetnik izjednachava umetnost s jedinstvom i totalitetom postojanja, kad ne pravi razliku izmedju chula i intelekta, izmedju materije i duha, poshto je u periodu sushtinskog impresionizma proshao pored prevazidjenog verizma, u rigoroznom traganju za vizuelnim iskustvom kao prvim chinom odnosa izmedju subjekta i objekta i konkretnim temeljem svesti.

U periodu Pariske komune radja se Kontov prozitivizam chije je osnovno nachelo da su nauchni podaci jedne pozitivne vrednosti, a burzoazija, svesna da je izgubila filozofsku plodnost, pokushala da nadje svoj izraz u radikalizmu kao drushtvenom zadatku. Utonuo u stvarnost koja je duboko posredovana odnosom s prirodom, Mone zna da je ona privid, a nikad apsolutna istina. Umetnik ne moze izjednachiti umetnost s naukom, ali mora promisliti svoju lichnost i svoju ulogu u jednom dobu nauke. Moze da ima znachajnu ulogu u istrazivanju novih spoznaja, ali ne i da bue teoretichar tehnoloshke industrije u slikarstvu.

Poshto je otkrio chist vizuelan dozivljaj, Mone pokushava da prati kako se on razvija u unutrashnjem zivotu shto se iskazuje kroz slikareve pokushaje da izdvoji razloge koji ga chine potrebnim iskustvom, poshto je prevazishao klasichno-romanticharski dualizam koji je sve do pojave impresionizma uslovljavao i posredovao odnos izmedju umetnika i stvarnosti.

Poshto je vizualizirala trajanje impresije, slika se postepeno podaje psihichkoj stvarnosti i ne ostaje u prostoru ogranichenom chisto vizuelnim utiskom. Bergson ce objasniti procese unutrashnjeg zivota, osecaj vremena, pamcenja, impaginacije, continuum prostor-vreme. Ta precizna svest o sadashnjosti, o savremenom zivotu, koju josh Bodler potiche u jednom znachanjom poglavlju "Salona" 1846. godine i koja dobija svoju dimenziju u Prustovom Traganju, magichan prostor posebnu povlashcenost - koja kod Debisija ne iskljuchuje ni kontakt sa onostranoshcu stvari - kod Monea je poniranje u unutrashnji zivot koji njegovu spoznaju stalno obogacuje novim, shirim i promishljenim iskustvima.

Tamoc susreta sa "onostranoshcu" stvari, to traganje za magichnom podlogom preko tembra kao sushtine same po sebi, solobodjeno i sraslo s pravim, vlastitim tkivom chesto je veoma prepoznatljivo u muzichkom jeziku Debisija, ili na primer na platnima Katedrala u Ruanu (1894) na kojima je Mone preshao dug put. Velika, ukoshena kompozicija, prostudirana vishe puta, uznemirena je udubljenjima i ispupchenjima koja, uz promenu svetlosti chine da ambijent treperi i stvara chetiri posebna likovna trenutka koje je Klemanso oznachio kao: sivo, belo, preliv duginih boja i plavo.

No, time je malo recheno o delu koje je dugo smishljano i poimano. Ono je obmotano u ono malo hladne svetlosti, ili u onu sjajniju svetlost koja prodire kroz pokrivach koji chini sama atmosfera kompozicije i koja se, odbijajuci se o kamen, prelama u igri zraka i odsjaja. Prouchavanje prelamanja, skretanja, rastapanja svetlosti koje je Mone zapocheo mnogo godina ranije na obalama Sene i koje ce na kraju dovesti do sve somishljenije perceptivne ochiglednosti. Sve bogatije produbljenim unutrashnjim dozivljajem. To je najchudesnija obnova Moneove umetnosti posle vrhunske decenije izmedju 1870. i 1880. godine.
Chezare Brendi, s finim senzibilitetom i kritichkom intuicijom istorichara, pishe "U muzeju Marmotan, na ivici Bulonjske shume, utonulom u zelenilo, ta predvidljiva serija chini da zelenilo okolnog drveca i travnjaka izbledi, dovodi do eksplozije vatreno crvene, strashno plavih koje kao da su izvuchene iz morskih dubina. Pored tih bleshtavih slika, svaki ekspresionist postaje gomila pepela." I zatim zakljuchuje: "Ali, od svih ovih slika izlozenih u Marmotanu, ona od koje zaista zastaje dah je bash ona najveca, ona s lokvanjima. To je zapravo slika koju treba pokazati onome ko trazi sadrzaj, poruku, komunikaciju: slika koja omogucava da se shvati shta je zapravo slikarstvo, a ako se tada ne shvati, onda se nikad nece ni shvatiti. Pometnja koju tako neochekivano remek-delo izaziva, uslovljena je i chinjenicom da uprkos nedostatku, ili skoro nedostatku sadrzaja, za koji se ipak ne moze reci da je apstraktan, posmatrach biva uhvacen iznutra, kao da neshto prodire u njega; on se uz bolan, ali i sasvim poseban trzaj prepushta svetlosti. Obuzima ga neverovatna nestrpljivost - kao da se lokvanji u vrtlogu uzdizu k nebu, prodiruci kroz zvezdanu kishu kao iskre bengalskih vatri. A oni su zapravo tu, u egzaltiranoj iznemoglosti te bistre i mutne vode u kojoj se radjaju najjasnije boje najbogatije palete koja je ikad postojala."

Nije od znachaja utvrditi da li izvesna kritika chisto vizibilistichki i taktilno nastrojena, a mozda i konceptualistichka, moze da prihvati impresionistichki formalizam i da ga etiketira kao "struju" , hijerarhijski ga stepenujuci. Bila bi to (kao shto chesto i jeste) neverovatna intelektualna beda i siromashtvo, kao shto bi se, s druge strane, dramatichna snaga izraza jednog Van Goga mogla tumachiti oslobadjanjem od detinjstva u kojem je majka bila posesivna ili otac autoritativan. Psiholog koji to zeli i koji poseduje dublju moc zapazanja, morao bi sagledati josh mnogo shtoshta. Kao shto je chino umni i svestrano obrazovani Jung kad je pisao esej o Dzemsu Dzojsu.

O Moneu se mora zakljuchiti sledece: njegov jezik, ma koliko strog bio, nije jezik formalista. Rekao bih suprotno: to je jezik pobunjenika i revolucionara. Chovek koji je chuvao svoj intimni zivot, imao malo pravih prijatelja i chesto bivao sam. U slikarstvu nije bio intimist kao shto to moze biti sitnichav i povrshan verist. Mone je disao drukchijim plucima i posedovao drukchiju sposobnost razmishljanja i poetskog senzibiliteta. Veliki umetnik je spoznao samog sebe i to ne samo kao choveka svog vremena nego i iznad svog vremena. A njegov osobeni nachin izrazavanja je bio toliko dubok da mu nije bilo potrebno da se inspirishe socio-literarnim rukotvorinama. Srecom, nije bio intelektualac.

Spoznao je u dubini svoje vizije izvesna previranja "Velikog stoleca" i tunu pojavu uzdrmanih struktura, dok se bistra voda mshala s mutnom u iznemoglom vrtlogu koji je ponekad i sasvim presushio.
Shto je danas, s distancom mnogih decenija, zaista prorochki.

Atruro Bovi


U Parizu 14. novembra 1840. godine, u ulici Lafit rodjen je Klod Mone. 1845. godine porodica Mone se seli u Avr. 1846. godine Mone upoznaje Ezena Budena koji ce ga nauchiti da slika pejzaze "en plein air".1859. Mone odlazi u Pariz. U pochetku slika na jednoj "slobodnoj akademiji" koju posecuju ne samo Delakroa i Kurbe, vec i grupa buducih impresionista. 1860/1862. godine Mone odlazi na odsluzenje vojnog roka u Alzir gde ga ocharavaju boje i svetlost juga. Sa Renoarom, Bazijem i Sleom, 1863. godine Mone slika u pleneru u shumu Fontenblo, ali ga josh privlachi genijalnost Delakroa. Mone prvi put izlaze 1865. godine na Salonu i postize skroman uspeh. Upoznaje Kamij Donsije koja ce postati njegova dugogodishnja zivotna saputnica. 1866. godine prihvacen je za Salon. Potezi kichicom su vec impresionistichki, ali ne i boje. Nedostaje jedinstvo izmedju predmeta previshe statishnih i onih koj pokrece vetar. 1867. godine slika zimske pejzaze u blizini imanja Sen Simeon. U avgustu radja mu se sin Zan. 1868/1869 godine, njegove slike su prihvacene za Salon. Zola pishe o Moneu veoma pozitivno. Seli se u Etreta, a finansijski ga pomaze trgovac Godiber. Mone i Renoar slikaju jedan pored drugog ispred chuvenog pristanishta Grenujer. 1870. godine, Mone se zeni Kamijom i seli se u Truvil, u Normandiju. Posle izbijanja francusko-purskog rata bezi u London gde upoznaje Dobinjija i Pisaroa. Chesto slika duz obale Temze ili u maglama Hajd Parka. U muzejima otkriva Ternera i Konstabla. Upoznaje trgovca Diran-Riela koji ima galeriju u Nju Bond Stritu. 1871/1873 godine, Mone odlazi u Holandiju. Ocharan je njenim pejzazima, a u Amsterdamu otkriva japanske grafike. U Parizu ga vidjaju u kafeu Gerboa. Mane mu nalazi kucu u Arzanteju i tamo s Renaoarom slika pejzaze na vodi. Oprema ploveci atelje. Vec je na chelu grupe impresionista. 1874/1875 godine prva prodaja bankara Oshedea. U ateljeu fotografa Nadara na Bulevaru de Kapisin, 25. aprila otvorena pva izlozba "Udruzenja slikara, skulptora i gravera" koja je u ochitoj suprotnosti sa zvanichnom umetnoshcu chija se dela izlahu na Salonu. 1876. godine Sezan upoznaje Monea s kolekcionarom Shokeom. U aprilu se odrzava druga izlozba grupe, ali ne nailazi na uspeh kod kritike. Mone se zaljubljuje u Alisu Oshede. 1877/1879. godine u palati Druo se priredjuje izlozba za izlozbom koje naglashavaju slobodnu kreativnost impresionista. Radja mu se drugi sin, Mishel. U trideset trecoj godini umire njegova saputnica Kamilj. 1880/1885. godine, izlaganjem 18 Moneovih slika na Salonu inaugurisan i Sharpantjeov chasopis "La vie moderne". Mone chesto odlazi u Normandiju jer ga privlache pejzazi, more i atmosfera tog kraja. U aprilu 1881. godine dolazi do raspeca medju impresionistima. U martu 1883. godine, samostalna izlozba od 50 slika kod Diran-Riela. Mone odlazi s Renoarom na italijansku obalu, u Bordigeru. Trgovac Peti se 1884. godine zainteresovao za Moneovo slikarstvo i reshio da organizuje medjunarodnu izlozbu. 1886/1890. godine Mone ponovo odlazi u Holandiju, a zatim u Etreta gde se njegovim slikama odushevljava Zefroa. U maju i junu 1887. godine posredstvom Diran-Riela izlaze u Njujorku, a 1888. u Antibu. U Ziverniju 1890. godine pochinje da slika Lokvanje. 1891/1895 - U januaru ponovo slika zimu na Senil 1892. godine slika seriju Katedrale u Ruanu.

Shesnaestog jula se zeni Alisom. U februaru i martu 1893. godine nastavlja s temom Katedrale. 1895. godine boravi u Norveshkoj gde obilno slika fjordove i zimske pejzaze. 1896/1899. godine, Mone se vraca na mesta u kojima je boravio kao mlad. Na II bijenalu u Veneciji, 1897. godine izlozeno je 20 njegovih slika. Tokom leta 1899. godine, slikar je u Londonu i tamo slika seriju pogleda na Temzu. Te jeseni u Ziverniju nastavlja ciklus Lokvanja na kojem ce raditi do kraja zivota. 1900/1907 vraca se u Francusku, zatim odlazi u London, pa se opet vraca u Ziverni i nastavlja s Lokvanjima, 1904. U oktobru odlazi u Madrid da vidi Prado. 1905. zahvaljujuci Diran-Rielu, u Londonu se odrzava velika izlozba impresionista. 1908/1915 Mone poboleva i vid mu slabi. U septembru je u Veneciji i tamo slika, ocharan svetloshcu, vodom, strukturama i atmosferom. 1909. godine ponovo radi na Lokvanjima. 1911. godine umire Alisa. 1912. godine zavrshava prikaze Venecije. 1914. godine umire njegov stariji sin Zan. 1916/1926. godine, poshto ga je Klemanso ohrabrio, pravi najveci atelje u Ziverniju i slika Lokvanje s chudesnom voljom. 1919. godine umire Renoar. Moneov vid sve vishe slabi. 1922. godine skoro slep od katarakta, i dalje ochajnichki slika u pleneru. 1923. godine je izvrshena operacija na ochima koja je dovela do izvesnog poboljshanja, ali umetnik je potpuno sam, tuzan, uplashen i obeshrabren. 06.12.1926. godine, Mone je umro.

Monet - La pittura - 1980 - Narditi Editore


Slika

Slika


izvor: fotke internet, tekst moja licna kolekcija.

_________________
Slika


Vrh
Komsinica
Post  Tema posta: Re: Slikarstvo  |  Poslato: 14 Jun 2012, 11:38
Korisnikov avatar
Forumski novinar
Forumski novinar

Pridružio se: 15 Maj 2012, 10:01
Postovi: 7882
Lokacija: Marakana, Sever

OffLine
Pablo Pikaso

Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso, Malaga, 25. oktobar 1881 — Mougins, 8. april 1973), bio je svestrani španski umetnik, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka. Uz Žorža Braka jedan je od osnivača pravca kubizam.

Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine. Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje vlastitog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i troši vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“. Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, ispitivao je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona", sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Imao je četvoro dece. Posljednje dete, Paloma, bila je rođena kada je on imao 68 godina.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.


Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (1901. - 1904. godine), ružičasto razdoblje (1905. - 1907. godine), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908. - 1909. godine), analitički kubizam (1909. - 1912. godine), sintetički kubizam (1912. - 1919. godine).

Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.


Pre 1901. godine


Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove "modernističko".


Plavo razdoblje


U plavom razdoblju (1901. - 1904. godine) stvara Pikaso tamne slike u hladnim plavim tonovima i nije sigurno kada je tako počeo da slika. Strogi kolorit i tužni motivi (prostitutke i prosijaci) mogu imati uzrok i u samoubistvu njegovog prijatelja. Teme su mu bile još i umetnici, akrobati i arlekini koji su bili obučeni u odeću sa kvadratnim uzorkom koji je postao njegov lični simbol.


Ružičasto razdoblje


Za ružičasto razdoblje (1905. - 1907. godine) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904. godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.


Afričko doba


Na početku Pikasovog afričkog doba (1907. - 1912. godine) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.


Analitički kubizam


Analitički kubizam (1909. - 1012. godine) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.

Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.


Sintetički kubizam


Sintetički kubizam (1912. - 1919. godine) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.

Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem sa realnim oblicima u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.


Poznata dela



Dete sa golubicom u rukama (zbirka ledi Aberkomvas, London - 1901.)
Akt od natrag (privatna zbirka, Pariz - 1902.)
Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu - 1905.)
Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork - 1906. - 1907.)
Akt (Tat galerija u Londonu - 1910.)
Portret Ambroza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva - 1910.)
Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork - 1911. - 1012.)
Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag - 1914.)
Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu -1914.)
Sedeći pierot (Muzej moderne umetnosti Njujork - 1918.)
Ogledalo (Pikasova zbirka - 1932.)
Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka - 1937.)
Guernika Muzej moderne umetnosti u Njujorku, danas vraćeno u Španiju - 1937.)

znanje.org

Slika
Decak sa lulom

_________________
Slika


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Street art  |  Poslato: 04 Jul 2012, 18:19
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Strit art - umetnost ili kriminal?

Za razliku od Španije, Velike Britanije, Italije, Francuske i drugih evropskih zemalja gde je strit art prihvaćen kao nova struja u umetnosti, u Srbiji još uvek nema dovoljno razumevanja za taj urbani umetnički izraz.

Slika

Beogradska strit art umetnica poznata pod pseudonimom TKV (The Kraljica Vila) smatra da postoji više faktora koji utiču na razvoj strit arta u Srbiji - sa jedne strane to su svest i obrazovanje, a sa ''druge strane ekonomski momenat''.

''U Evropskoj uniji sprejevi koštaju 2 do 3 evra, a u Srbiji od 4 do 5 evra'', ističe TKV, dodajući da je to skup sport, ako se ''time baviš iz zezanja''.

"Strit art scena se tek gradi i ljudi koji se time bave trude se da ona bude podignuta na određen nivo", ocenila je ova umetnica i dodala da veruje da će se grafiti scena u Srbiji razviti jer "urbana sredina nije urbana, ako nema grafita".

TKV je pojasnila da se svi mladi umetnici trude da se sve promeni, ne samo strit art, već i umetnost i kultura i da taj neki nivo svesti dođe na svoje.

Prisećajući se svojih početaka TKV je rekla da je sve krenulo spontano 2004. godine i da je za nju to bilo jedno ''novo obogaćujuće iskustvo''.

''Kada sam krenula to da radim shvatila sam da je to to i da time želim da se bavim, poneo me je adrenalin i ta energija i ceo duh koji nosi subkultura'', objasnila je TKV koja nije želela pred objektiva foto aparata.

Slika

Na pitanje da li se plašila neuspeha ona objašnjava da o tome nije ni razmišljala, jer kako ona ističe ''ako razmišljaš o uspehu i neuspehu ne radiš iz pravih pobuda''.

TKV, koja je nedavno diplomirala na Fakultetu za medije i komunikacije na smeru komunikologija kaže da živi od emocija i da na njen rad utiču i muzika, književnost, popularna kultura, filmovi.

''Jedinstvenost je bitna, to je nešto što nosiš u sebi, ako imaš ideju jedinstvenosti u sebi i ako se ti menjaš tako će se i ona menjati'', rekla je TKV poznata po stensilima Lusi Liu, Amelije Pulen...

TKV i njen kolega Lortek, koji su jedni od najpoznatijih strit art umetnika u Srbiji i čiji radovi ulepšavaju mnoge zidove i fasade zgrada, škola, podzemne prolaze, smatraju da je jako malo pravih strit art umetnika.

''Kod nas je samo šaka ljudi koja se time bavi u kontinuitetu i sa nekim rezultatima, mnogo njih počinje, ali malo ostaje'', ističe Lortek koji se od 1998. godine bavi strit artom, a čiji je rad doprineo razvitku i evoluciji grafita ne samo na beogradskim ulicama, već i u regionu.

Slika

On je takođe rekao da se pravi strit art umetnici razlikuju od ''onih drugih'' tako što izalaze na ulicu i rade.

''Ljudi strit art ne vide iz pravog ugla, masa ih radi zato što je to trend'', objašnjava njegova koleginica TKV. ''Moraš da imaš određen pogled na to i da budeš na ulici izložen u svemu tome, jer ljudima posle dve godine to dosadi jer ne vide poentu'', ističe ona.

Na pitanje kako se počinje sa strit artom Lortek odgovara da kada je počeo ''nije ni shvatio čime je počeo da se bavi''''.

''Počinje se tako što izađeš na ulicu i počneš da radiš i kroz neko vreme shvatiš šta radiš i zašto radiš'', objašnjava on, dodajući da nije samo u Srbiji teško raditi, već svuda, ali da treba davati sve od sebe žrtvovati se za pravu stvar.

Slika

Lortek, koji se bavi klasičnom grafiti formom leteringa - ispisivanjem pseudonima, kaže da inspiraciju pronalazi u životu, u svakodnevici i u muzici koju sluša.

Na pitanje gde se mogu videti njegovi radovi, on kaže da ''nije poenta praviti gomilu grafita na jednom mestu nego se strateški pozicionirati svuda po gradu'', tako da se njegov prepoznatljiv stil može videti na zidu na Adi Ciganliji, u bloku 70, na konceptualnoj radnji ''Supermarket, u parku ''Manjež''.

U okviru projekta ''Reprezent”, koji ima za cilj akcije oslikavanja podzemnih prolaza i koji se realizuje u saradnji sa lokalnim zajednicama Lortek je sa kolegom Super Timorom prošle sedmice oslikavao jedan od podzemnih prolaza na Novom Beogradu.

"Verujem da gradu treba što vise akcija, postoje mnoga mesta koja su rugla, a mogu da se naprave u urbane galerije'', zaključuje Lortek.


B92


Vrh
Estrella
Post  Tema posta: Re: Slikarstvo  |  Poslato: 28 Jul 2012, 13:38
Korisnikov avatar
Vitezova zvezda

Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399

OffLine
IZLOŽBA LJUBICE CUCE SOKIĆ


Izložba pastela akademika Ljubice Cuce Sokić (1914-2009) biće otvorena 31. jula u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti


Slika


Kuriozitet ove postavke, koja obuhvata oko 100 radova, jeste u tome što je najveći broj izloženih dela, rađenih u delikatnoj i veoma zahtevnoj likovnoj tehnici pronađen u ateljeu nakon slikarkine smrti.

Umetnica je povremeno izlagala pastele, uglavnom na velikim grupnim izložbama početkom šezdesetih godina, kao što su Oktobarski salon i Trijenale savremene jugoslovenske umetnosti, upravo u periodu kada se najintenzivnije bavila tom tehnikom. Za te radove Sokić je dobijala i prestižne nagrade, međutim, nikada nije celovito prikazala opus rađen u pastelu, zbog čega je moguće govoriti o pravom otkriću u njenoj zaostavštini, primetili su u SANU.

Na pronađenim pastelima prepoznaje se proces slikarkinog rada u svim fazama - od kraja školovanja na beogradskoj Akademiji, zatim tokom rada u Parizu, a posebno u vreme udaljavanja od modela i realističke predstave, na putu ka asocijativnoj praksi koja vodi ka apstrakciji, iako sama umetnica apstrakciju u suštini nije priznavala.

Izložba u Galeriji SANU ostvarena je u saradnji s kragujevačkom Galerijom RIMA, u čijem je vlasništvu najveći broj ovih pastela, a ustupljeno je i nekoliko pastela iz Muzeja savremene umetnosti i privatnih zbirki.

Posebnost postavke čini desetak pastela koji su nedavno nađeni kod porodice Cuce Sokić, a koji nisu bili uključeni u veliku monografiju ove umetnice, posvećenu isključivo pastelima, koju je prošle godine objavila Galerije RIMA.

Autorke izložbe i kataloga jesu istoričarke umetnosti dr Irina Subotić i Nevena Martinović.

Izložba će trajati dva meseca, a na otvaranju će govoriti upravnik Galerije SANU akademik Dušan Otašević, vlasnik Galerije RIMA Aleksandar Milojević i autorke izložbe.


Akter

_________________
Slika


Vrh
Estrella
Post  Tema posta: Re: Slikarstvo  |  Poslato: 28 Jul 2012, 16:37
Korisnikov avatar
Vitezova zvezda

Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399

OffLine
Pet vekova Rafaelove "Madone"


Pet stotina godina od nastanka čuvenog renesansnog dela, „Sikstinske Madone“, Rafaela Sancija (1483-1520) biće obeleženo velikom izložbom u Drezdenu. Divili su joj se i pesnici i slikari, o njoj je pisao Puškin, a Tolstoj i Dostojevski imali su njenu reprodukciju u svojim sobama.


Slika


Fridrih Niče ju je zvao „vizijom idealne supruge“, Gete ju je poštovao kao „kraljicu celog čovečanstva“, za Tomasa Mana je predstavljala „najveličanstvenije iskustvo u slikarstvu“, a za Hajdegera „sliku suštine“.

„U Rafaelovoj Madoni nema više ničeg telesnog. Ona je sva daljina, sva prostor... najuzvišenija slika majke...“, napisao je Osvald Špengler u „Propasti Zapada“.

Poslednja slika koju je renesansni majstor naslikao svojom rukom, „Sikstinska Madona“ (1513) i posle pet vekova oduševljava publiku. To potvrđuje svakodnevna „opsada“ posetilaca Umetničke galerije u Drezdenu, grada u kome je ova slika „provela polovinu svog života“.

Tamo se održava izložba „Sikstinska Madona: Ikona Rafaelovog slikarstva“, upriličena povodom 500 godina od nastanka ovog čuvenog dela. Među eksponatima su dokumenti, reprodukcije, slikarska dela na kojima su predstavljeni momenti iz istorije slike...

- Naša ideja je bila da ovo ne bude Rafaelova izložba, već da ispričamo priču. Odakle je slika došla? Kako je dospela ovde? Šta se događalo sa njom kada je stigla u Drezden? Kako je postala slavna zahvaljujući kopijama u 19. veku? I, kako se proslavila u ovoj galeriji - objasnio je Bernard Mac, direktor drezdenskog muzeja.

Da bi koncipirali izložbu, mesecima su kustosi drezdenske galerije tragali za poreklom slike. Izložba prvi put pokazuje celu njenu istoriju, od nastanka u doba renesanse do toga da je postala globalni mit sadašnjice.


Slika


Priča o „Sikstinskoj Madoni“ počinje u leto 1512. godine. Rafael je od pape Julija II dobio nalog da naslika nekoliko dela za kapelu manastira Svetog Siksta u gradu Pjaćenci. Rafael je, između ostalih, tada stvorio i Madonu. Više od dva veka slika je stajala skoro neprimećena, sve dok je saksonski Avgust Treći nije kupio za, u to doba, basnoslovnu sumu - 25.000 eskuda. I pored velike cene, lokalne vlasti nisu bile za to da se Rafaelovo delo iznese iz Italije. Tek posle intervencije tadašnjeg pape, koji je i odobrio kupovinu, Rafaelova „Madona“ je stigla u Drezden.

Prema legendi, saksonski monarh ne samo da je izašao da dočeka čuvenu sliku, nego je svojom rukom pomerio carski tron i uzviknuo: „Oslobodite sobu za velikog Rafaela“. Na izložbi je pastel slikara Adolfa fon Mencela iz 19. veka na kome je prikazan upravo trenutak pojave Rafaelovog dela u rezidenciji Avgusta Trećeg.

„Sikstinska Madona“ postala je mit polovinom 19. veka, pre čuvene Leonardove „Mona Lize“ koja je postala popularna tek 1911. godine. U to doba vladalo je veliko interesovanje za njenim kopijama. Divili su joj se i pesnici i slikari, o njoj je pisao i Aleksandar Puškin, a poznato je da su i Tolstoj i Dostojevski imali njenu reprodukciju u svojim kabinetima.

Negde u isto vreme i dva anđelčića sa slike pošla su svojim putem. Njihovo predstavljanje kreće se od kiča do umetnosti, a u Americi i Aziji danas su omiljeniji od Madone. Kustos Henin ukazuje na to da izložba u Drezdenu upravo pokazuje da su anđelčići i Madona deo jedne slike.


Slika


Na izložbi je prikazano još jedno putovanje čuvene slike. Tokom Drugog svetskog rata nacisti su je sklonili na sigurno zajedno sa mnogim drugim remek-delima iz drezdenskog muzeja. Sklonište su po završetku rata otkrili ruski vojnici - drezdenska riznica bila je u zabačenom kamenolomu. „Sikstinska Madona“ čuvana je u drvenom sanduku, a sve ostale slike - Rubensa, Đorđonea, Veronezea, bile su bačene na zemlju. Stajale su jedna uz drugu ili su bile prislonjene uz zidove okna.

Zajedno sa hiljadama drugih dela, „Sikstinska Madona“ prebačena je u Moskvu, gde je čuvana narednih deset godina. Za to vreme samo je jednom pokazana javnosti - u Puškinovom muzeju. Na izložbi u Drezdenu je članak objavljen u „Pravdi“ 1955. koji govori o tom događaju.

- Kada sam bio u Moskvi pre dve godine, upoznao sam starije ljude koji još pamte tu izložbu - kaže Mac. - Bilo je veoma dirljivo kada sam sreo jednu staricu koja mi je sa neskrivenim žarom ispričala kako je bilo čudesno videti te 1955. Rafaelovo delo u Moskvi.

U Drezdenu su predstavljeni dokumenti koji, po mišljenju organizatora izložbe, raskrinkavaju priču o tome da su ruski konzervatori spasili sliku, jer su nacisti loše brinuli o umetničkom blagu. Među eksponatima je pasoš sa kojim je slika iz Moskve vraćena u Drezden, u kome piše da je delo u dobrom stanju. Nemački istoričari smatraju da je upravo to svedočanstvo da je priča oko spasavanja slike izmišljena, mada postoje podaci o intervencijama ruskih konzervatora. Na izložbi u Drezdenu nalazi se čak i slika Mihaila Korneckog „Spas Sikstinske Madone“ iz 1984, gde je prikazan rad konzervatora. Ali, priređivači izložbe su uz nju napisali da je to jedna od legendi sovjetske propagande.

- Istočni Nemci nisu govorili o tome, ali mi sada znamo da je priča o konzervaciji preterana - izjavio je Mac, za magazin „Volstrit“.

Madona, sa malim Isusom u naručju, koja stoji na oblaku okružena svecima, prikazana je u Umetničkoj galeriji u novom ruhu. Izložena je u novom drvenom ramu, napravljenom po uzoru na italijanske i ukrašenom sa mnogo zlata. Smešteno na neobičnom mestu, staro delo, kažu posetioci, blista novim sjajem, možda onako kako je svojevremeno rekao italijanski slikar i arhitekt Karlo Marati: „Kada bi mi pokazali Rafaelovu sliku a ja da ne znam ništa o njoj i kada bi mi pri tom rekli da je to delo anđela, ja bih tome poverovao“.


B92

_________________
Slika


Vrh
Estrella
Post  Tema posta: Re: Slikarstvo  |  Poslato: 01 Avg 2012, 21:07
Korisnikov avatar
Vitezova zvezda

Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399

OffLine
"Povratak u Pariz" Milana Konjovića


Retrospektiva slika Milana Konjovića “Povratak u Pariz”, nakon gostovanja u francuskoj prestonici, biće otvorena 8. avgusta u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.


Slika


Izložba obuhvata izabrane radove iz Galerije “Milan Konjović” u Somboru, koji su predstavljeni tokom juna ove godine i u Kulturnom centru Srbije u Parizu, čime je započeto obeležavanje stogodišnjice stvaralaštva Konjovića (1898-1993), prenosi portal SEEcult.org.

Na radove iz somborske galerije nadovezaće se i Konjovićeva dela koja se čuvaju u stalnoj postavci Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, a nastala su od 1926. do 1956. godine. Slikar karakterističnog ekspresionističkog izraza, Konjović je ostvario bogat opus od oko 6.000 dela u raznim disciplinama (radio je i scenografiju, pozorišni kostim, vitraže, mozaike...).

Učestvovao je na više od 300 samostalnih i oko 700 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a krunu je činila retrospektivna u Gran paleu (Grand Palais) u Parizu 1985. godine, koju je priredila Katarina Ambrozić, kao i izložba u Moskvi 1987. Konjović je od ranih godina bio vezan za Pariz. Bio je član umetničkih grupa Oblik i Dvanaestorica, kao i učesnik u osnivanju i radu više umetničkih kolonija (Senta, Bačka Topola, Bečej, Ečka) u Srbiji. Takođe, bio je direktor Gradskog muzeja u Somboru, a zahvaljujući delima koje je zaveštao tom gradu u Vojvodini, 1966. godine otvoren je legat - Galerija “Milan Konjović”.

U okviru pratećeg programa izložbe “Povratak u Pariz” u Spomen-zbirci Beljanskog, biće organizovano tematsko vođenje o dve slike iz fonda Spomen-zbirke Beljanskog nastale tokom Konjovićeve “plave”, pariske faze - “Moj atelje” i “Moj atelje II” (obe iz 1930. godine).

Publika će moći da pogleda i dokumentarni TV film “Jubileji. 100 godina rođenja Milana Konjovića” (1998), u produkciji RTV Vojvodine. Izložba slika Milana Konjovića pod nazivom "Povratak u Pariz" u Kulturnom centru Srbije u Parizu (28.05.-30.06.2012.)

Stvaralaštvo Konjovića od 1913. godine do kraja života predstavljeno je 2011. godine na retrospektivi u Galeriji SANU u Beogradu, koja je obuhvatila 85 radova iz zbirke somborske galerije koja čuva više od hiljadu dela iz njegovog obimnog opusa.

Retrospektivna “Milan Konjović - Stvaralaštvo jednog veka” obuhvatila je slike iz svih sedam faza umetnikovog stvaralaštva (rana faza, plava, crvena, siva, koloristička, asocijativna i vizantijska), uglavnom ulja na platnu, uz manji broj odabranih pastela.

Konjović je bio član SANU od 1991. godine, a bio je i član Hrvatske (HAZU) i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU).




B92

_________________
Slika


Vrh
Estrella
Post  Tema posta: Re: Slikarstvo  |  Poslato: 04 Avg 2012, 15:28
Korisnikov avatar
Vitezova zvezda

Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399

OffLine
POČELI JANKOVI DANI U OPARIĆU


Kulturna manifestacija "Jankovi dani", posvećena slikaru i vajaru, rodonačelniku Srpske škole naivnog slikarstva Janku Brašiću (1906-1994.), počela je u njegovom rodnom selu Opariću kod Rekovca


Slika


U okviru manifestacije, biće održana dečija likovna kolonija, izložba slika i skulptura, meda i vina, susret pesnika, a centralni događaj je tribina "Oparić u prošlosti", izjavio je predsednik opštine Rekovac Predrag Ðorđević.

Maniferstacija je počela liturgijom u manastiru "Preradovac".

Brašić je i osnovač Galerije samoukih slikara u Jagodini, 1960-ih godina, prve u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je u sastavu Muzeja naivne i marginalne umetnosti u ovom gradu.

"Jankovi dani" se održavaju u okviru pratećeg programa Sabora narodnog stvaralaštva "Prođoh Levač, prođoh Šumadiju", koji će biti danas, 4. avgusta u 17 sati, 43. put otvoren u porti srednjovekovnog manastira Kalenić.

Na Letnjoj pozornici kraj Kalenićke reke, sutra će nastupiti više od 20 KUD i vokalnih ansambala iz Srbije i inostranstva.


Akter

_________________
Slika


Vrh
Estrella
Post  Tema posta: Re: Slikarstvo  |  Poslato: 05 Avg 2012, 12:53
Korisnikov avatar
Vitezova zvezda

Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399

OffLine
Škola slikanja u "Drinki Pavlović" u avgustu


Kreativne radionice, škola slikarstva za talentovanu decu osnovnih i srednjih škola koja provode letnji raspust u Beogradu, održaće se od 6. do 17. avgusta u Osnovnoj školi "Drinka Pavlović".


Slika


Škola slikarstva: ulje na platnu, ikonopisa, stripa i grafike namenjena je talentovanoj i zainteresovanoj deci od 14 do 19 godina, koja žele kreativno da ispune deo letnjeg raspusta u Beogradu.

Programi kreativnih radionica su besplatani a obuhvaćeno je 160 dece, najavio je organizator škole Prijatelji dece Beograda. Pokrovitelj programa je Grad Beograd, Sekretarijat za sport i omladinu.

U ime pokrovitelja, decu i njihove roditelje na otvaranju škole škole u ponedeljak u 11 sati u prostorijama OŠ "Drinka Pavlović" u Kosovskoj ulici, pozdraviće sekretar Sekretarijata za sport i omladinu Aca Kovačević.


Mondo

_________________
Slika


Vrh
Estrella
Post  Tema posta: Re: Slikarstvo  |  Poslato: 06 Avg 2012, 16:44
Korisnikov avatar
Vitezova zvezda

Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399

OffLine
Pronađena slika za koju se veruje da je Da Vinčijev portret Marije Magdalene sa detetom


Za sliku na kojoj se nalazi žena sa detetom, koja je 30 godina visila u neprimećena u kući jednog škotskog doktora, stručnjaci veruju da je naslikao Leonardo da Vinči, prenosi sajt “Scotsman”.


Slika
Slika prikazuje Jovana Krstitelja i Devicu Mariju sa Isusom ili Mariju Magdalenu sa Isusovim detetom


Fiona Meklaren, medicinska sestra i vlasnica slike napisala je knjigu o njoj i tvrdi da je slika dokaz da su Isus Hrist i Marija Magdalena bili u vezi i da su imali i dete, kao što tvrde mnogi.

Meklarenova je sliku, koju je njen otac dobio od jednog pacijenta nasledila od majke i dugo ju je ignorisala.

Međutim, nakon godina istraživanja i proučavanja istorije umetnosti došla je do zaključka da je sliku, koju je njen otac zvao Madona sa detetom i Jovanom Krstiteljem, naslikao Da Vinči i da se na njoj zapravo nalazi Marija Magdalena sa svojim i Isusovim detetom.

Ona je sliku odnela kod stručnjaka ne bi li potvrdili njene tvrdnje o tvorcu slike.
Direktor aukcijske kuće “Sotebi” i bivši direktor aukcijske kuće “Kristi” smatraju da je vrlo verovatno da je sliku naslikao čuveni renesansni umetnik, a drugi stručnjaci koji su pogledali delo misle da se u najmanju ruku radi o slici Da Vinčijevog učenika.

U prilog tvrdnji Meklarenove ide činjenica da slika ima dosta sličnosti sa Da Vinčijevom “Bogorodicom na stenama”.

Slika se trenutno nalazi na podrobnijoj analizi.
Što se tiče likova na slici, Meklarenova tvrdi da se radi o Mariji Magdaleni, zato što je ona često predstavljana odevena u crvenu odeću, za razliku od Device Marije koja je po nalogu katoličke crkve prikazivana u plavoj odeći.

Kao i pisac Den Braun u knjizi “Da Vinčijev kod”, ona smatra da su Isus i Marija Magdalena bili u vezi, a da je to krila katolička crkva.

Ona je rekla i da je na poleđini nezavršene slike našla zakačen deo papske bule, odnosno vrste dokumenta koje izdaje papa, na osnovu čega se može zaključiti da je u 17. veku bila u vlasništvu pape Pavla Petog.

Prema njenim rečima, iako se većina napisanog ne može protumačiti, na tom dokumentu se vidi reč “Magdalena”.

Njena knjiga “Da Vinčijeva poslednja zaostavština: Najsenzacionalnija detektivska priča u istoriji umetnosti” biće uskoro objavljena, a nakon toga Meklarenova planira da proda sliku.

Ukoliko se potvrdi da je slika zaista Da Vinčijeva, može da dostigne cenu i 150 miliona funti.

- Kulminacija svega biće prodaja slike, za koju čvrsto verujem da je poslednja slika koju je francuskom kralju Fransisu Prvom naslikao Da Vinči i koja simbolizuje njihovo zajedničko verovanje u priču o Mariji Magdaleni. Planiram da prodam sliku nekom muzeju, da svi mogu da vide portret Magdalene i njenog deteta, a zatim ću osnovati fondaciju za pomoć deci bez roditelja - rekla je Meklarenova.


Blic

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 6 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker