Zaslađivači su koncentrovane materije slatkog ukusa, koje služe za zaslađivanje hrane i napitaka. Oni nisu celovita hrana. Prirodna slatkoća je hranljiva energija.
Slatko je osnovna hrana za mozak i mišiće, ona opušta i centrira čitav organizam. Optimalna dnevna ishrana treba da sadrži oko 70% prirodno slatkog ukusa, a ostatak od 30% slano, kiselo i ljuto. U okviru toga 1–5% rafinisanog belog kristalnog šećera može da se koristi u bezglutenskoj ishrani. Ne sme se previše koristiti jer ne doprinosi uravnoteženom zdravlju. Zaslađivači mogu biti prirodni i veštački.
Prirodni šećer je saharoza, fruktoza, laktoza, maltoza i glikoza, koji imaju veliku energetsku vrednost. Prirodni invertni šećer je i med. Šećer se nalazi u svim grupama prehrambenih namirnica. Najviše ga ima u prirodnom obliku u voću, povrću i žitaricama. Šećer se apsorbuje u sluznicama tankog creva, dospeva u krv i tu se stalno nalazi u istoj koncentraciji, potreban je svim ćelijama, naročito, moždanim. Višak šećera primljen u organizam odlaže se u obliku glikogena u jetri i služi kao energetska rezerva ili se pretvara u masne materije.
Voćni i grožđani šećer (glikoza i fruktoza) bez ikakvih transformacija ide direktno u krv i ćelije ih koriste kao gorivni materijal. Najviše ovog šećera koriste ćelije mozga i creva. Prosti šećeri vrlo brzo mogu da se pretvore u glikogen, koji služi kao rezerva ugljenih hidrata u organizmu.
Najvažniji monosaharid je glukoza, koja se u krvi nalazi u stalnoj koncentraciji, koju regulišu hormoni. Najpristupačnija je za rad svih telesnih ćelija, naročito moždanih. Sniženje koncentracije glukoze u krvi ima za posledicu funkcionalno zakazivanje mozga (hipoglikemija). Čelije čovekovog organizma imaju sposobnost sistema koji je prilagođen šećeru kao najprikladnijem izvoru energije. Višak neapsorbovanog šećera iz creva odlaže se u u obliku složenog ugljikohidrata (polisaharida) glikogena u jetri (oko 50 g) kao energetska rezerva. U vreme kada čovek ne jede glikogen se u jetri razgrađuje u glukozu i odlazi u krv. Višak šećera koji jetra ne može primiti izbacuje se u krvotok u vidu masnih kiselina (materija). One se, najpre, talože na neaktivnim delovima tela (zadnjici, butinama, predeo stomaka). Ako se i dalje konzumiraju jednostavni šećeri, tada se sakupljaju oko srca, jetre, bubrega i oblažu ih masnim naslagama i sluzi. Naslage mogu da prodru unutar tkiva, što ima za posledicu slabljenje funkcija organa (arterioskleroza, srčani napadi, dijabetes, povišeni krvni pritisak, kamen u žuči, artritis, problemi sa kičmom.
Procesima promene šećera uglavnom upravlja inzulin, hormon rasta i kortizol. Kada se govori o bezbednosti ili štetnosti šećera po zdravlje čoveka, onda je obavezno poznavanje vrsta šećera.
Ugljeni hidrati
U prvom redu šećer i njemu srodne materije osnovne su energetske materije (oko 70%) koje se podmiruju iz ovih izvora za sve telesne i umne funkcije. Po hemijskom sastavu to su jedinjenja ugljenika, vodonika i kiseonika.
Prvenstveno služe za proizvodnju energije i toplote organizma. Nalaze se u biljnim i životinjskim namirnicama (hleb, krompir, voće, šećer). Najvažniji ugljeni hidrat biljnog porekla je skrob, koji se u procesu varenja razlaže na prosti šećer (glikozu), nakon čega ga organizam u tom stanju koristi. Njegova je uloga što se kao zaliha sakuplja u jetri i mišićima. U slučaju potrebe organizam ga može odmah koristiti.
Osim skroba i glukogena još se ubraju trščani šećer, mlečni šećer, grožđani i voćni šećer. Voćni i grožđani šećer (glikoza i fruktoza) bez ikakvih transformacija idu direktno u krv i ćelije ih koriste kao gorivni materijal. Najviše ovog šećera koriste ćelije mozga i creva. Prosti šećeri vrlo brzo mogu da se pretvore u glikogen, koji služi kao rezerva ugljenih hidrata u organizmu.
Svi ovi ugljeni hidrati se brže i lakše vare nego belančevine i masti.
Namirnice životinjskog porekla su siromašne šećerom (glukogenom).
Nedostatak ugljenih hidrata ima za posledicu kiselo stanje krvi (keratoza), koje može nastati ako se isključivo koriste rezerve masti iz organizma.
Prosečna dnevna potreba odlaslih zdravih osoba je: 400-500 g.
KLASIFIKACIJA UGLJENIH HIDRATA*
(prema glikemijskom indeksu – GI)
Relativni stepen se odnosi na koncentraciju glukoze u krvi koja raste posle uzimanja hrane. Ovaj indeks pokazuje koliko se brzo šećer iz hrane apsorbuje u krv. Što je viši glikemijski indeks, brže raste nivo krvnog šećera posle uzimanja hrane. GIikemijski inderks je klasifikovan prema niskom, srednjem i visokom nivou.
Njegova je uloga što se kao zaliha sakuplja u jetri i mišićima. U slučaju potrebe, organizam ga može odmah koristiti. Osim skroba i glukogena još se ubraja trščani šećer, mlečni šećer, grožđani i voćni šećer. Svi ovi ugljeni hidrati se brže i lakše vare nego proteini i masti. Najvažniji monosaharid je glukoza, koja se u krvi nalazi u stalnoj koncentraciji, koju regulišu hormoni. To je potrebno za rad svih telesnih ćelija, naročito moždanih. Sniženje koncentracije glukoze u krvi ima za posledicu funkcionalno zakazivanje mozga (hipoglikemija).
Šećer je glavna energija organizma
a) Prosti šećeri ili monosaharidi: fruktoza (nalazi se u voću, povrću i medu); glukoza (telesni krvni šećer-grožđani šećer, koji je nejjednostavniji oblik šećera u kojem se usvajaju ugljeni hidrati); dekstroza (nalazi se u kukuruznom skrobu i po hemijskom sastavu odgovara glukozi). Mozak koristi oko 20% glukoze iz krvi kao gorivo i više od 25% kiseonika. Rad mozga je zavisan od glukoze što ukazuje na jaku vezu između mozga i šećera.
Napomena: i preobilna količina fruktoze ima štetne učinke. Metabolizam čoveka dnevno metaboliše samo 8 g fruktoze. Višak fruktoze (u koji se ubraja i beli šećer jer je po svom sastavu delom i fruktoza) izaziva porast triglicerida u krvi.
b) Dvostruki šećeri ili disaharidi: laktoza (mlečni šećer), maltoza (sladni šećer iz proklijalih žitarica) i saharoza (dobija se industrijskom preradom šećerne repe i šećerne trske u obliku kristala).
Složeni šećeri ili polisaharidi su: skrob, inulin, pektin, smola, celuloza i dr. Nalaze se u žitaricama, mahunarkama, voću i povrću
Skrob je najvažniji za ljudsku ishranu. Sadržaj skroba u raznim žitaricama je od 65– 75%, u krtolama i drugim biljkama do 20%. Razlaganjem skroba u organizmu dobija se glukoza.
Inulin razlaganjem u organizmu daje fruktozu, koja se dalje pretvara u glukozu (preporučljiv je za šećeraše, jer ne opterećuje jetru i pankreas i ne mobiliše insulin) i pojačava odbrambene snage organizma.. U krtolama čičoke (topinambura) ima oko 14%, u svežem korenu cikorije (vodopije) oko 18%. Koren maslačka izvađen u jesen ima 40%, a koren čička do 45% inulina.
Pektin predstavlja rastvorljiva biljna vlakna, koja usporavaju usvajanje šećera u organima za varenje, usporavajući na taj način porast šećera u krvi. Nalazi se u jabukama (posebno u divljim), limunu, borovnicama, divljim jagodama, zobenim pahuljicama.
Osnovno je, da se svi šećeri u organizmu razlažu na glukozu, a ono što ih razlikuje je način varenja i brzina usvajanja glukoze u krvi.
I. PRIRODNI ZASLAĐIVAČI
Najpoznatiji prirodni šećer je saharoza, fruktoza, laktoza, maltoza i glukoza, koji imaju veliku energetsku vrednost.
Beli konzumni šeće (saharoza, C12H22O11 )– je disaharid, rafinisani ugljeni hidrat (od šećerne repe ili šećerne trske) građen od jedne molekule glukoze i fruktoze. On je 99,7% čista saharoza, rafinisani ugljeni hidrat. Ne sadrži proteine, minerale, vitamine ni dijetetska vlakna. Sam šećer je neutralan, nije kiseo ni bazan. Lako je rastvorljiv u vodi, a praktično nerastvorljiv u jakim alkoholima. Šećer se na 160oC otopa u bistru tečnost, a kod 200oC prelazi u smeđe obojeni karamel. Sadrži velike bezbojne monoklinske kristale veličine od 1–2 mm, u trgovinu dolazi u obliku kristala, kocki ili praha. Ima sladak ukus, praktično je bez hranljive vrednosti, ali velike energetske vrednosti. Šećer predstavlja koncentrat brzosagorevajuće energije, čija energetska vrednost iznosi 4,1 kalorija po 1 gramu. Razgradnjom daje energiju, ali se deo pretvara u masti, u trigliceride i delom u holesterol. Iako beli šećer nije masnoća, on to može postati (jer se loše ponaša, kao zasićene masnoće), ako se koristi u nekontrolisanim količinama. Njegovim brzim sagorevanjem stvara se kisela krv u organizmu. Lako se apsorbuje i šalje do telesnih ćelija tako brzo, da nema dovoljno kiseonika na raspolaganju za njegovo potpuno sagorevanje. Nepotpuno sagorevanje tada proizvodi mlečnu i druge kiseline, koje stvaraju kiselost u telu. Organizam se brani od viška masnih kiselina izvlačenjem kalcijuma i drugih minerala iz organizma, smanjuje rezerve belančevina i uzima vitamin B1.
Kristalni šećer treba smatrati začinom i dopunom hrane.
Lekovita svojstva šećera: ne postoje.
Negativna svojstva: ne vari se u želucu, zbog čega stvara šok želucu, pankreasu, jetri i drugim organima. Njegova brza apsorpcija u tankom crevu sa malom aktivnošću creva uzrokuje konstipaciju i dispepsiju. Aktivira brzo previranje, ometa prirodnu ravnotežu crevne flore, može potpuno da oslabi sistem za varenje, nakon čega nastupaju različite bolesti. Zaustavlja rad želuca dok ne počnu da se luče kiseline koje će ga neutralisati. Ovo ima za posledicu prekomerni utrošak kalcijuma i fosfora, što dovodi do reumatizma, prehlade, upale sinusa, reumatskih oboljenja, upale ždrela i krajnika, pojačanih akni, kožnih alergija, povišenja holesterola u krvi i dr. Jelo sa mnogo šećera, a malo belančevina, ima za posledicu simptome: umor, gubljenje težine, spore pokrete, anemiju, hladnoću, nizak krvni šećer, slabljenje vida, plavilo usana, loš rad
bubrega. Također, višak šećera izaziva razne atrofije, multipleks sklerozu, artritis i dr. Ojačava bakterije koje uništavaju vitamine grupe B i neke druge bakterije koje pomažu stvaranje vitamina i enzima.
Smeđi (ili žuti) šećer od šećerne repe – deklarisan je kao prirodni šećer. On je, u stvari, nerafinisani šećer, po sastavu je samo 95– 96% saharoza, sa malim količ!inama proteina i mineralnih supstanci. Dobije se preradom zadnje šećerovine (smeđeg sirupa) pre rafinacije i belenja. 100 g ima 392 kalorije. Smeđi šećer u svom sastavu još sadrži minerale: gvožđe, cink, natrijum, magnezijum, kalcijum i kalijum. Bez obzira što sadrži i minerale, on je samo saharoza, sa visokim glukoznim indeksom.
Koristi se za zaslađivanje kafe, čaja, mleka i drugih napitaka u cilju dobijanja specifičnog ukusa. Ova vrsta šećera je sklona stvrdnjavanju, ali to ne utiče na njegov kvalitet.
Šećer u prahu – fino usitnjeni rafinisani šećer
Braon šećer iz trske – kvalitetniji je od šećera iz šećerne repe.
Šećer od šećerne trske – stabljike šećerne trske se presuju, sok se filtrira, zgušnjava i kristališe. Koristi se kao zamena za kristalni šećer
SORBITOL, MANITOL KSILITOL
Prirodni su šećerni alkoholi koje krv usvaja sporije od glukoze i saharoze. Kalorijska vrednost je ista kao i kod običnog šećera. Najčešće se koristi za zaslađivanje praškastih koncentrata za osvežavajuće napitke, žvakaće gume, dijetetske hrane (džemove i čokolade), kod nekih lekova i dr.
Sorbitol – sam po sebi nije opasan za oboljenje zuba, ali kao hrana pogodna je podloga za razvoj bakterija u ustima (Streptococus mutans). Kod unosa zaslađene hrane, sorbitol se udružuje sa bakterijama, izazivajući truljenje zuba. Deluje kao laksativ, i kao takav izaziva bol u stomaku, nadutost, probleme sa debelim crevom i izaziva dijareju. Poremećaji se obično pojave pola do tri sata posle uzimanja hrane zaslađene sorbitolom, kod osoba koje ga ne mogu dobro usvojiti. Sorbitol se koristi u dijetalnim slatkišima, mentol bombonama, žvakaćim gumama i gotovoj hrani, a nalazi se i u manjim količinama u voću (naročito trešnjama, kruškama, breskvama, šljivama i jabukama).
Ksilitol – koristi se za zaslađivanje zvakaćih guma, u dijetalnim slatkišima, mentol bombonama i gotovoj hrani.
Lekovita svojstva: umanjuje rizik od zapaljenja srednjeg uva, zaustavljajući rast bakterija pneumokoka i umanjuje njihovu sposobnost da prionu uz Eustahijevu tubu koja povezuje ždrelo sa unutrašnjim uvom.
Manitol – koristi se kao i prethodni zaslađivači u dijetalnim slatkišima, mentol bombonama, žvakaćim gumama i gotovoj hrani. Ponaša se na isti način kao i sorbitol.
Med – pripada grupi prirodnog invertnog šećera, sadrži oko 80% ugljene hidrate. Posle belog šećera, on sadrži najviše saharoze: cvetni nektar je, u stvari, saharoza, koju pčele razlažu na fruktozu i glikozu. Med sadrži mnogo alkalnih minerala i enzima, a zapravo je hrana koja ima kiseli karakter. Preporučuje se da se uzima u manjoj kolčini rastvoren u malo mlake vode. U većoj količini med nepovoljno utiče na zdravlje.
Javorov sirup – dobija se ceđenjem iz debla javora, vrlo je sladak i ukusan, veoma je jak koncentrat. Od 4 l sirupa dobija se 150 l soka. Čisti javorov sirup (100%) sadrži 65% saharoze. Ukus mu podseća na preprženi šećer. Koristi se u poznatoj detoksikacionoj „limunovoj dijeti”. 30 ml javorovog sirupa ima 105 kalorija. Sadrži: 23 g ugljenih hidrata, 4 mg natrijuma, 55 mg kalijuma, 6 mg kalcijuma, 6 mg magnezijuma, 5 mg gvožđa, 6 mg vitamina B1 i 2 mg B2.
Kukuruzni slad – proizvodi se od isklijalih zrna kukuruza, sadrži maltozu (šećer iz kukuruza), vitamin B i obilje minerala. Lakše se vari i koristi se sa ostalim sastojcima za dezert. Izgledom podseća na med, ali ima blaži ukus.
Pirinčani slad (Amasake) – dobija se fermentacijom od pirinča, gust je, prijatnog ukusa i krem boje. Po svom izgledu podseća na med. Najbolje ga je koristiti sa voćem, jer im ne menja ukus ni boju, i sa kombinovanim namirnicama. Poslužuje se i kao topli i hladni napitak, rastvoren sa vodom.
Sirup od šećerne repe – tamne je boje, veoma gust i sladak sa ukusom na repu. Ima mnogo mineralnih sastojaka (najviše gvožđa). Koristi se za pravljenje kolača sa jabukama od kiselog testa.
Sirup od urmi – tipično je mrke boje. Priprema se od svežih urmi posle vađenja koštica. Meso se izgnječi, ispresuje i dobijeni sok se kuva dok se ne zgusne. Uglavnom se koristi kao dodatak jelima začinjenim karijem.
Sušeno voće – zaslađivač se dobije kada se dehidrirano sušeno voće potopi u hladnu vodu, doda prstohvat soli (da pusti slast) i izmiksuje.
Stevia® (Stevia rebaudiana) – to je paragvajska biljka iz čijeg lista se izdvaja ekstrakt steviozid koji ima voćni ukus. To je prirodni zaslađivač koji je do 50 puta slađi od šećera, a bez kalorija. Koristi se kao zamena za veštačke zaslađivače i šećer. Ne karameliše kod prženja i ne fermentiše u alkohol. Oni mogu biti u obliku praha, tableta ili tečnosti. Upotrebljava se za kuvanje, pečenje, prerađevine od voća, povrća, pripremu umaka i mlečnih proizvoda (šlag, puding, voćni jogurti), napici (čaj, kafa, sokovi, limunada), torte, kolači, sladoledi.
Lekovita svojstva: ima snažna antioksidativna svojstva, reguliše nivo šećera u krvi, snižava povišeni krvni pritisak, pomaže oslobađanje insulina iz pankreasa, sprečava razvoj nekih bakterija, smanjuje oboljenja od gripa i nazeba. Pojačava energiju i mentalnu aktivnost, predstavlja izvor biljnih hormona rasta. Smanjuje želju za slatkom i masnom hranom. Za lečenje se koristi samo u propisanim količinama
Voćni šećeri – Skoro svi sokovi od voća sadrže veću količinu voćnih šećera (sorbitola i fruktozu).
Kontraindikacije: osobe koje ne mogu svariti voćne šećere imaju za posledicu dijareju. Zbog toga se oni dugo zadržavaju u debelom crevu, gde ih napadaju bakterije, izazivajući fermentaciju, dijareju, gasove i grčeve u trbuhu. Najveći krivac je sok od jabuka, bogat fruktozom i sorbitolom, zatim sok od kruške i belog grožđa. Najsigurniji je sok od narandže, jer sadrži malo fruktoze, a nimalo sorbitola.
Šećerni sirup (Melasa) – ostatak guste tekućine kristalisanog šećera iz kaše od šećerne trske. Jak je zaslađivač, a po nekim svojstvima i gustini podseća na med. Sadrži saharozu i glukozu, više minerala (magnezijuma kalcijuma, kalijuma,) i vitamina u odnosu na žuti šećer.
II. VEŠTAČKI ZASLAĐIVAČI
Veštački zaslađivači su sintetskog porekla, nekoliko stotina puta slađi od običnog šećera. Oni nemaju kalorijske vrednosti.
Saharin (sulfimid benzojeve kiseline) – umetni zaslađivač, niskokalorični derivat nafte. To je kristalni prah 300-550 puta slađi od šećera. Teško je topiv u hladnoj vodi, lakše u vrućoj i u alkoholu. Upotrebljava se kao zaslađivač za hranu i napitke. Ne ispoljava nikakva toksična dejstva na ljudski organizam. Koriste ga bolesnici koji imaju šećernu bolest.
Natrijumski derivat saharina (kristaloza) – jednako se upotrebljava kao i saharin.
Saharin i kristaloza nemaju hranljive vrednosti.
Aspartam, aspartame (L-a-aspartil-L-fenilalanin metil estar) –- pojavljuje se i pod imenima Nutra Sweet, Canderel i Equal. Niskokalorijski je zaslađivač i slađi je 180-200 puta od šećera. Sastoji se od dve aminokiseline, aspartamske kiseline i fenilalanina, koji se inače nalaze u prirodi u mesu, žitaricama, mlečnim proizvodima. Metil estri također se nalaze u mnogim vrstama hrane poput šećera. Označen je međunarodnim kodom E-951 i nalazi se na dozvoljenoj listi PravilnIka o kvalitetu i uslovima upotrebe aditiva u namirnicama, iako su poznati njegovi štetni efekti.
Gde se koristi i krije ovaj tihi ubica?
Koristi ga prehrambena industrija kao aditiv zaslađivač i pojačivač arome u skoro svim prehrambenim proizvodima i napicima. Upotrebljava se: kao vitaminski i biljni dodatak, u vitaminskim i šumećim tabletama, sokovima, osvežavajućim bezalkoholnim (gaziranim i negaziranim) pićima, žvakaćim gumama (bez šećera), gumi-bombonama, lizalicama, mlečnim napicima, instant čajevima, kafi, šlagu, u pekarskim proizvodima, poslasticama (slatkišima), u jogurtu, instant doručku, mentolu za svež dah, cerealijama, zamrznutim desertima, proizvodima za dijabetičare, pa i nekim lekovima i pomoćnim lekovitim sredstvima, slatkim prelivima za tablete, laksativima i dr.
Kako dejstvuje?
Na temperaturi od 33oC aspartam se u digestivnom traktu razlaže na otrovne materije. Metil alkohol se dalje „razlaže” do jedinjenja formadelhid – supstance koja je registrovana kao otrov – i diketopiperazin (DKP), koji je poznat kao izazivač tumora na mozgu. Ljudska jetra razlazući ga, oslobađa toksične materije: aminokiselinu fenilalanin (koja čini 50% ovog zaslađivača) za koju je naučno dokazano da utiče na „hemiju mozga” tako što blokira emisiju serotonina (neurotransmitera) zaduženog za relaksaciju i opuštanje. Posledice po zdravlje (naročito dece) su velike. Aspartamska kiselina; metanol (metil-alkohol) koji može da doprinese slepilu. Trošeći se, da prerade ove komponente, u daljem procesu, sa manje energije obrađuje masti (što ima za posledicu nastanak sala i celulit). Pritom aspartam uzrokuje nestabilan nivo šećera, što povećava nekontrolisani apetit i volju za slatkim.
Negativna svojstva: lista različitih bolesti sadrži oko 95 različitih oboljenja i alergija koje aspartam izaziva. Duža upotreba većih količina aspartama ispopljava: negativan uticaj na osobe koje pate od fenilketonurije (genetski određenog poremećaja metabolizma aminokiselinama), od hroničnog umora do tumora mozga. Posledice nakon kraćeg ili dužeg korišćenja aspartama su: jake glavobolje, migrena, hronični umor, znojenje, problemi sa disanjem, gubitak memorije, nesvestice, vrtoglavica, magla pred očima, zujanje u ušima, grčevi, drhtanje, nejasan govor, žmarci u rukama i nogama, zbunjenost, ukočenost, depresija, nesanica, razdražljivost, napadi panike, primetne promene ličnosti, fobije, ubrzani rad srca, astma, bol u grudima, visok krvni pritisak, muka ili povraćanje, bol u trbuhu, bol pri gutanju, svrab, koprivnjača, druge alergijske reakcije, problemi s kontrolom nivoa šećera, menstrualni grčevi i drugi menstrualni problemi, impotencija, seksualni problemi, prohtevi za hranom, dobijanje na težini, opadanje kose, anoreksija, pečenje pri mokrenju i drugi urinarni problemi, prevelika žeđ, nadutost, zadržavanje vode, sklonost infekcijama, bolovi u zglobovima, smetnje sa vidom, rak na mozgu i rak dojke, tumor na pankreasu. Bolesti izazvane aspartamom skrivaju simptome ili pogoršavaju sledeće bolesti: artritis, fibromialgija, multipla skleroza, Parkinsonova bolest, lupus, višestruka osetljivost na hemikalije, dijabetes i komplikacije koje ga prate, epilepsija, Alchajmerova bolest, limfomi, lajmska bolest, poremećaj pažnje i druge psihičke bolesti. U nekim slučajevima, štetnost i alergijske reakcije mogu da se ispolje već u roku 48 sati. Osnovni toksični efekti na zdravlje čoveka prepoznatljivi su tek posle 1 ili, nažalost, čak 2 do 3 godine.
Zamena za aspartam! – mogu da se koriste: prirodni šećeri, med, stevia (ili druge zaslađujuće biljke), isomalt-disaharid koji se dobija iz šećerne repe, šećerni alkoholi: sorbitol, ksilitol i manitol, kao i frukto-oligosaharidi.
Ciklamat – naziv za cikloheksilsulfamat sintetskog porekla, po ukusu sličan šećeru, ali niže kalorijske vrednosti. Koristi se u obliku kalcijumove ili natrijumove soli u dijetama za dijabetičare i gojazne osobe.
Preporuke za zdravije zaslađivače
Zaslađivači koji se mogu koristiti: Stevia, Upareni sok šećerne repe, Voćni sok, Sirup od pirinča, Med, Koren sladića (malo), Fruktooligosaharidi, Amasake, Šećerni alkoholi (malo).
Zaslađivači koje treba izbegavati: Aspartam, Neotam, Sukraloza (Silenda), Acesulfam-K (Sunette, Sweet&Safe, SweetOne), Ciklamat, Saharin, Rafinisani šećer (malo), Jaki zaslađaivači od fruktoze, Ječmeni slad.
Energija prirodnih zaslađivača
U svakodnevnoj upotrebi treba koristiti voće i povrće, jer u malim količinama sadrže fruktozu koja je povezana sa biljnim vlaknima. Za kontinuirani rad potrebno je obezbediti postojanu energiju koju daju samo prirodni šećeri iz ugljenih hidrata u obliku složenih šećera skroba iz celovitih, integralnih žitarica, mahunarki, povrća, voća i morskog povrća. Oni se razgrađuju postepeno i nemaju efekat kao beli šećer.
|
