Velika je privlačnost Onostranog, onoga sa druge strane granice; ne, ne verujem u ograde koje bi postojale zbog prirodnog morala. Šta je on do puke, nametnute konvencije? Prava opasnost za ljudski rod ne leži među disidentima i otpadnicima; ne uništavaju oni svet, već oni normalni, samodovoljni u svojim kanalima i jazbinama, postavivši sebe za arbitre sveta, zaogrnute zavaravajućim plaštom zdravog razuma. Priroda nije benevolentna, apolonijska sila, duboko prožeta prožeta Božjom voljom i naklonjena čoveku; ne, Ona je beskonačna, mračna orgija koćenja i umiranja, dionizijski karneval nemarnih, prema životu ravnodušnih sila. Svemir je beskonačan i hladan; od početka vremena kidan lancima entropije, hrli ka svome umiranju, kao i sve što živi. Nestati u hladno ništavilo, to je sudbina svega. Život nije ništa nego kratkotrajni plamen, predodređen za gašenje; slepo grca u patetičnim pokušajima da se održi, ali srce svakim trenom sve slabije pumpa, mišići slabe; entropija nas i same raskida unutra. Molekuli u nama raspadaju se, ostavivši za sobom samo hrpu atoma; i nigde tu nema mesta za nešto više; da nije možda duša skrivena među hemijskim vezama? Gde tu ostaje mesta za stara naklapanja o pravilima, nazorima i redu? Ne, sve to potpada u kategoriju ljudskih izmišljotina kojim prikrivaju istinu; sve je dozvoljeno. Haos leži svuda i u svemu.
Miloš Mihailivić - Toplotna smrt svemira (priča)
|
