Тако је и умро. Нико није ни знао ни смео знати кад је легао, разболео се.
Нико није смео да му, као осталима, донесе понуде, пита, моли. Што је хтео, сам је наређивао.
И сахрана му је била таква. Тиха, стара, строга. Сви су дошли. Сви дотрчали. Сваки са неком журбом, веселошћу, радујући се што може да докаже колико су га поштовали, бојали га се, ценили. Сваки је журио да учини што је његово. Цела га је варош сахранила. Све су цркве звониле. Сви су попови са владиком били. Чаршија била затворена, и сва му је била на пратњи.
После сахране десет софра се изређало и пружило. Целе седмице товарима се на гроб му износило, а код куће четрдесет дана су се, док год му душа из куће није изишла, просјаци целе вароши хранили и појили.
Кад су, после тога, наишли на "тевтер", отворили га да виде ко колико дугује, у том дугачком, старом, његовом руком уредно вођеном тевтеру, на једној страни, сасвим изненада, нађено је забележено - ко зна када, ваљда у какво пролетно саблазно вече, ваљда у какву тиху и миришљаву ноћ - и ово:

И потписао се, али не: газда, хаџија, већ само Младен, и ништа више.

Не налазиш ти да је свет тежак, свет сматра тебе тешким. И као што сам се ја овде у свом животу овенчаном хмељком и бршљаном могао да остварим, можда је мени успело, можда један једини пут; никада другоме није успело, неће ни успети. Из себе сама живео сам жену, пријатеља, заједницу, истински народ, из веселости, из једноставности. Ја их чувам, да, богове, ја сам их довео овамо, и ја сам их населио на ову земљу. Богове доводе мислиоци и песници и пророци и краљеви, синови Висина који су и сами богови. Кавим је животом живео народ види се по томе какве је пророке имао, ко су били у његовим очима велики, највећи.

Највећи? Код нас је уместо богова донео меницу, банку, коњске трке и касину. Али ономе што сам ја начинио, неће бити продужетка. Исто онако неће као што о томе нико ништа не зна. А и када би знали, шта би од тога разумели? Ја сам осамљена луда, овде међу брдима, горим на ватри своје специфичне мегаломаније. Охолост је како говорим? Онима који су само људи, склон сам да највише опростим. Што ми је неко ближи, све мање, себи ништа.

Нисам могао да издржим без "ти" тамо доле, тамо у бездомовинској слаганој домовини, у народу накићеном у народ, у безљубави и безпријатељству, и дошао сам овамо са својом бездомном "ти" жеђи, и саградио сам нови свет. Не могу да живим у осами, зато сам морао да напустим свет где је свако само "ја".

Можда ћеш још разумети.