Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 30 Okt 2020, 04:00


Autoru Poruka
Вучица
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 01 Apr 2013, 22:31
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Месец


Slika


У време када сам био дечак, Месец је био далеко.
Онда се једне летње вечери на њега спустише први људи.
Гледао сам читаву ту ствар на телевизији, са стрицем, старим колонистом. Телевизор је био постављен високо на креденцу, у летњој кухињи жутог, земљаног пода. Испод ногу су нам се мотали пси, мачке и голуждрави пилићи.
- Ти стварно верујеш да су они горе? - упита ме стриц изненада.
- Зашто не бих веровао?
Видео сам људе без тежине како плутају кроз Месечеву прашину. Чуо сам њихове удаљене металне гласове.
Мој стриц је пушио лулу и ником ништа није веровао.
Пре но што се населио у Бачкој, живео је дуго у Америци, држава Калифорнија. У време велике кризе статирао је у Холивуду. Погледао ме је сажаљиво кроз облак дима и пљунуо на земљу:
- Све ти је то снимљено тамо у Коливуду! - казао је мирно. Неће мени нико преварит'! Видијо сам рођеним очима шта све они могу...
Смејао сам се дуго његовој неверици. Али како је време одмицало, почињао сам све више да сумњам. Јер, шта ако је мој стриц у праву? Шта ако људска нога никада није крочила на Месец? Шта ако је све то заиста снимљено у студијима "Парамунт пикчерса"? И шта ако једнога дана двојица упорних новинара "Вашингтон поста" открију превару столећа, а ми сви испаднемо будале? Ко ће се тада извинити мом стрицу, који је одавно умро?
За њега, Месец је остао неоскрнављен људским траговима.
За мене, он је поново исто тако далеко као да сам био дечак.
Јер, неке ствари не би никада смеле да буду освојене.
Месец, на пример.
И једна стара љубав из 1959.


Момо Капор


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 07 Apr 2013, 13:19
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Дневник заводника



Slika



На зиду виси огледало, она не мисли на њега, али огледало мисли на њу. Како верно хвата њену слику, оно је као понизни роб, који своју предност доказује верношћу, роб за кога она, наравно, нешто представља, али који за њу ништа не значи, који је добро ухватио њен лик, али је не сме ухватити. Несрећно огледало које свакако може обухватити њену слику, али не њу, то несрећно огледало које не може задржати њену слику као тајну у себи, скривајући је од погледа целог света, које, напротив, може само другима показати ту слику, као, на пример, сада мени! Каква несрећа када би човек био такав! А ипак, има доста људи који су такви, који ништа немају осим у тренутку када то показују другима, који захватају само површину ствари а не и суштину, који све губе у тренутку када показују другима, као што би то огледало изгубило њену слику ако би му је једним уздахом одала своје срце. И уколико човек не би био у стању да чува слику лепоте, чак ни у тренутку њене присутности, морао би стално желети да буде на растојању од лепоте, и никада сувише близу, да би видео лепоту оног што држи у наручју, а да не види више у тренутку у коме је предмет сувише близу, у тренутку када се усне спајају у пољубац, морао би да изоштрим унутрашњи поглед... Ах, како је лепа! Јадно огледало. Мора да је то мука, али такође каква срећа што не познајеш љубомору! Њена глава је потпуно овална, мало се нагиње напред, тиме чело постаје више, које се често и поносно подиже, не оцртавајући њене интелектуалне способности. Њена тамна коса нежно и фино окружује чело. Њено лице личи на плод, сваки прелаз је пун и заокружен; њена кожа је прозирна и осећам својим очима као да је сомот. Њене очи - да, још их нисам видео - покрива једна завеса са свиленим ресама, које иду у завијутке, опасне по онога који жели ухватити њен поглед. Надам се да ћу се с њом још срести, свакако ћу је препознати, а и она мене. Мој поглед са стране не заборавља се тако лако. Када је онда изненада сретнем, негде, где је нисам очекивао, на њу ће доћи ред. Ако ме не препозна, у сваком слућају ћу већ наћи прилике да је још једном погледам са стране, и јамчим вам да ће се сетити сусрета. Само без нестрпљења, без похлепе, у свему треба уживати полагано. Она је одабрана, она ми неће избећи.


Seren Kjerkegor


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 09 Apr 2013, 21:43
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Легенда о три дрвета


Slika



Била једном три дрвета која су стајала на брдашцу у шуми.
Разговарали су о својим надама и сновима, када је прво дрво рекло: " Једног дана желим да постанем ковчег са благом. Требало би да ме напуне златом, сребром и вредним накитом и да ме украсе најлепшим дуборезом, како би свако могао да види моју лепоту."
Друго дрво је наставило: "Једног дана бићу неки огромни брод. Преко воде ћу превозити краљеви и краљице и пловићу све до краја света. Свако ће се осећати сигуран и заштићен на мојој палуби."
Коначно је треће дрво добило реч: "Желим да нарастем у највећи и најправије дрво. Људи ће ме видети са врха брда и при том мислити на небо и на Бога, коме сам ја тако близу. Бићу највеће дрво свих времена и људи ће ме се сећати."

Након што се дрвеће неколико година молило да се њихови снови обистине, једнога дана крај њих је прошло неколико шумара. Када су дошли до првог дрвета, један од њих је рекао: " Ово дрво изгледа веома јако. Мислим да ће моћи добро да се прода неком столару." И, почео је да обара дрво. Дрво је било срећно јер је мислило да ће столар од њега направити шкрињу са благом.
Код другог дрвета шумар је рекао: "Ово дрво ми изгледа доста јако, њега сигурно могу продати неком бродоградилишту." Дрво је било срећно јер је мислило да је на најбољем путу да постане снажан брод.
Када је шумар дошао до трећег дрвета, дрво се преплашило. Мислило је да се, ако га буду оборили, његови снови никада неће остварити. Један од људи је рекао: " Моје дрво не мора бити ништа посебно, зато ћу узети ово" а затим је снажно замахнуо секиром.
Када је прво дрво доспело до столара, он је од њега направио корито. Ставио га је у шталу и напунио сеном. То никако није одговарало ономе чему се дрво надало и за шта се молило. Друго дрво је обрађено и од њега је направљен мали рибарски брод. Његови снови да постане моћни брод, који ће превозити краљеве преко воде, нису се остварили. Велико дрво је исечено на балване који су остављени у мраку. Прошле су године и сва три дрвета су заборавила своје снове.

Једнога дана су у шталу дошли човек и жена. Жена је родила дете, па су га спустили на сено у јасле, направљене од првог дрвета. Јасле су биле постављене у штали и испуњене сеном. Човек се надао да ће успети да направи неки креветац за своју бебу, а за то су јасле биле довољне. Дрво је осетило да се овде нешто посебно дешава и знало је да ће у том тренутку имати прилику да носи највеће благо свих времена.
Много година касније група мушкараца се укрцала на бродић који је био направљен од другог дрвета. Један од њих је био веома уморан и легао је да спава. Док су били на језеру, почело је страшно невреме и дрво се плашило да неће бити довољно јако да заштити све људе. Људи су пробудили Онога који је спавао. Он је устао и повикао: "Мир!" и бура је одједном утихнула. Тада је дрвету било јасно да је у свом труплу носило краља над краљевима.
Нешто касније, дошао је неко по треће дрво. Вукли су га преко улице, док су људи исмевали Онога који га је носио. Зауставили су се на једном посебном тргу; човек је био закуцан за дрво, а затим усправљен, како би издахнуо на врху брда. Када је дошла недеља, дрво је схватило да му је била додељена част да стоји на врху брда и да буде близу Бога, онолико колико је могуће. На њему је био разапет Исус.
Чак и онда када нам изгледа да се ствари не одвијају онако како ми желимо, онако како сањамо, требало би да знамо да Бог има план за нас. Када му укажемо поверење, даће нам огромне дарове. Свако од три дрвета је добило оно што је желело, само не на онај начин како су сами замислили. Ми не знамо увек какав план Господ има за нас. Ипак, можемо знати да чак и онда када његови путеви нису наши путеви, служиће нам на најбољи могући начин.

Иво Андрић


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 21 Apr 2013, 14:04
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Једна "Буба" за четири битанге и рибицу



Slika


- Јел може твој ауто да издржи пут тамо и назад?
- Чуј јел може, сти луд?!

У то доба сам возио "Бубу". Кад кажем Буба не мислим на оно модерно срање што личи на поршеа, него на мог лепог маторог бубца. Није баш мого ћале да ми буде, али старији брат свакако, 33 године. Добра су то кола била, у ствари много боље су изгледала него што су заиста функционисала. Металик браон боја до прозора, ту долазе никловане лајсне, а кров матиране крем боје. Нећу да улазим у детаље око изгледа, јер мого би до сутра. У сваком случају изазивала је позор свуда где би се појавила, о младим хипи вонаби цурама да не говорим. Е сад, тим аутом је требало отићи од Београда до Бајине Баште, повратак назад пожељан. Друг Миша који је родом из ББ је палио у аскару и требало га је ваљано испратити.

Ја сам једини од друштва имао некаква кола. Буба је генерално јако добар ауто, толико добар да сам се некад триповао да возим много бољи и већи него што је мој убоги фолкцваген. То је углавном било због потрошње, никад испод 13 литара, па си у фазону да возиш Чироки или како се већ зову они напуцани џипови. Имала је аутоматски саух, та аутоматика се вероватно односила на то да кола аутоматски троше тријес посто више. Мотор на ваздушно хлађење је посебна прича, ал да не смарам сад с тим стварима...

Израчунали смо да нам за гориво треба мање пара него за повратну авионску карту до Тивта, тако да смо били задовољни. Гуме су биле океј, нарочито она резервна коју сам држао иза свог седишта да се не би само од себе обарало. Од алата смо имали све, ако би не дај боже нешто кренуло наопако. Два шрафцигера су већ подупирала прозоре, чекић, клешта и жица су били у ладици и то је то. Опште прихваћено мишљење је да се тим алатом може све поправити.

На пут смо кренули нас четворица. Цоа, Жељко, Брикси и ја. Брикси је већ ишао колима до ББ па је инсистирао да седи напред и да показује пут, да не залутамо негде. Ко да смо сви малоумни и не знамо где да скренемо с "ибарске" за Ваљево. Ја на месту возача а ова преостала двојица позади заузимају бусију. Иначе, осам ујутру је време које углавном не постоји у нашем свакодневном распореду, ако заглавиш негде напољу обично се кући вратиш пре тог времена а о устајању не вреди трошити речи. Тако да нам је свима било чудно кад смо сели у кола и видели како град изгледа изјутра, пошто нам је осмица била одређена за старт. План је био да до 12 будемо тамо, онда мало глуваримо наоколо и у три је већ почињао испраћај, тј ждерање, опијање и остало њање.
После сат времена вожње магистралом...

- Брикси, оћеш молим те да ми објасниш зашто сад цепаш то картонче?
- Како што брате, на шта ти личи? Па да смотам један!
- Јел ти стварно мислиш да ћеш да дуваш у мојим колима?
- Па брате, ја би воло димам своја, па би у њима радо хехехе, овако јебига...
- Девет је ујутру човече, ни најгори пајдомани сад не размишљају о гудри, који ти је бре *у*ац?!
- Брате, ти ако нећеш ја те не терам, ја оћу!
- У мојим колима нећеш.
- Онда стани негде, ионако ни кафу нисмо попили.

Станемо поред неког мотела, Жељко и ја одемо и поручимо кафе док су Брикси и Цоа пржили буксну негде поред паркинга. Пошто се нису појавили ни после 15 минута, цепили смо и њихове кафе и изашли напоље да их тражимо.

- Добро де сте вас двојица?!
- Е, хехе, ево причали са девојчицом, много фина, Тамара се зове, ај је повеземо до Лајковца хехе...
- Колко ти година имаш, цуро?
- Имам... хихихихи... четр-хихихи-наест!
- Зашто се овако клибери? Павијани, нисте ваљда дали детету да рива?!
- Ма кул је бре девојчица скроз, ај је одбацимо до Лајковца, има места шта сереш...
- Нисам реко да нема места, јебем вам матер педофилско наркоманску, шта ако нас рија заустави и види две напушене будале и малолетницу?
- Напушену малолетницу хаха!
- Јел сте јој стварно дали да дуне?
- Па тражила је сама, и то и да је повеземо до Лајковца, ајде немој си сиса...
- Океј, да је повеземо, и то само до Лајковца, ако пробате неко срање да правите успут, мајке ми има и вас да истоварим у Лајковцу и то тачно испред марице.
- Е батице много мрачиш! Баш си мого да пирнеш с нама, се опустиш бре мало хехе... Е, Жељко, ај ти седнеш напред оћу ја сад мало назад.
- Зашто?
- Боле ме нешто леђа, хехе, оћу мало ја да се клацкам позади.
- Пусти га нек седне, ако проба нешто с овом малом убићу их обојицу, ионако им следи пакао, зашто да чекају још педес-шездес година бадава.

Кренусмо даље, срећа па буба нема амортизере, да их има вероватно би кренули да рикњавају...

2.

До Лајковца заиста нема много, шансе да нас пандури зауставе су мале али ја сам ипак ванредно нервозан, посебно јер је Брикси почео да изводи неке јефтине штосове са петодинарком који су клинки били урнебесно смешни...

- И, опла, види, извадио сам пару директно из твог увета, хехе!
- Хихихи да да хихихи...
- А јели Тамарице, јел ти ово први пут да дуваш?
- Брикс, ајд немој још и да јој тепаш, звучи баш превише болесно.
- Е ти не сери него пази на пут! Ко да ја не знам какве све клипове имаш кући на компу, ти си бре највећи болесник а мени си нашо да кењаш нешто... Јели Тамарице, јел ово први пут да си потерела змаја а? Хехе...
- Па, први пут сам пробала цигару!
- Хахахаха, аааа, Дуди, јес чуо ово а? Хахахаха, ЦИГАРУ! Да смо на чету сад би написао ЛОЛ хахаха...
- Да смо на чету сад би одлетео на моју игнор листу занавек, будало ретардирана.
- Престани да ме вређаш и пази на скретање! Јели Тами, хехе, а јел си имала некад дечка а? Јел си лизнула некад неки банџолино а? Хехе...
- Брикс...
- Ћути бре! Јели а, Тајо? Хехе, јел си некад неком полирала кацигу хехе, а? Јели? Знаш на шта...
- Океј! Излази напоље!
- Кој ти бре *у*ац?!
- Напоље бре дебилчино да сад не скидам шрафцигер с прозора!
- Јес ти озбиљан?
- Него шта сам, соме дебели, мрш напоље! Ватај воз, такси, на који год страну оћеш, боли ме *у*ац, с нама даље не идеш!
- Ај искулирај ево смирићу се...
- Не долазиш у обзир, излазиш сад и овде, ако нађеш други превоз до ББ кул, ако не није мој проблем, ај...
- Која си ти пичка матори! Серем се и на тебе и на твој буђави ауто! Има да стигнем и пре вас и да вам јебем кеву кад дођете, има да ме молите да...
- Путуј!

Петнест минута непријатне тишине касније...

- Е можда си ипак мало претерао, нема шансе да нађе превоз оданде, није требало онако да га избациш ипак је ортак.
- Оћеш да му правиш друштво?
- Ма дај...
- Онда ћути, пун ми је *у*ац његових идиотарија, идемо на испраћај ко нормални људи.
- Дао је паре за бензин и за поклон...
- Е и то ме заболе, има га потписаног на честитки, возио се скоро сто километара, доста му је. Него Тамара, тако се зовеш јел да? Где теби одговара да те оставимо? Још мало па изађосмо из Лајковца.
- Паааа хихихи а јеллллл могујасавамадокраја?!
- До каквог бре краја? Ми идемо у Бајину Башту, реци где ти одговара да изађеш.
- Паааа ја сам у ствариии хихихи побегла од куће па ако могу са вама, хихи?
- Молим бре?
- Паааа мама ме нешто изневирала, могу да идем тамо где ви идете?
- Реци да се зајебаваш?
- Хихихихи...
- Ложиш нас јел да?
- Нееее, јелмогу јелмогу јелмогу?!
- Дај ми број телефона од куће, зовем твоје родитеље.
- Не дам, јелмогу јелмогу?
- Ако ми не даш број...
- НЕЕЕЕ ДААААММММММММ...
- Иди бре у *у*ац! Не могу да верујем шта се дешава... Слушај, ако ми сад не даш број телефона водимо те право у мурију, казаћемо да смо те ухватили како крадеш у продавници и онда си најебала.
- Океј, шеспетосамнуладваседам...
- 014 јел?
- 015.
- Откад је Ваљево 015?
- Па ја сам из Волујца хихихи...
- То неко село овде поред?
- Не, то је код Цера.
- Цера као планине после Шапца?
- Да, хихихихи...

Сад је све већ личило на јако лошу зајебанцију. Хтедох да питам Цоа шта мисли да би требало да радимо, али сам решио да уштедим ваздух. Жељко је крајње присебно предложио да одемо у мурију јер њени родитељи су већ сигурно пријавили нестанак. Казаћемо да је стопирала и да смо је покупили, што и јесте тачно, и као савесни грађани довезли смо је до првог МУП-а. То би била добра идеја да је дете било присебно и да је само затражило тако нешто, одвести је у мурију овако стондирану и неартикулисану значило би тражити спавање у лајковачкој бувари. С друге стране, све и да добијемо родитеље, како би они дошли по њу? Ми не можемо да их чекамо, а они би онда вероватно опет предложили да је одведемо мурјацима.

3.

Договорили смо се да ипак позовемо њене, тако је некако поштено. Међутим, и после петог покушаја нико се није јављао, вероватно су отишли да је траже по њивама и шљивицима а поред телефона су оставили бабу која је последњи пут могла нешто да чује кад су узвикнули "убише престолонаследника!". Питали смо малу да ли зна да оде од Шапца до свог села неким локалним аутобусом, климнула је главом да зна што је значајно олакшало ситуацију. Спаковаћемо је фино на аутобус кад дођемо у Ваљево, платићемо јој карту до Шапца, даћемо јој још неку кинту за сваки случај и мирна Бачка. Али, прво да одемо у кафану да нешто поједе и поврати се колико год је могуће.

Кафана "Јаблан" је била прва на коју смо налетели, споља је изгледала као месна заједница коју је начео зуб времена али је унутра било изненађујуће пријатно. Некако нам је било криво што и ми нећемо да клопамо заједно са одбеглим дериштем, јер ипак се чувамо за крканлук који следи на испраћају. Цоа је решио да остане у колима и одрема док ми завршимо.

- Добар дан, изволите?
- Донеси малој порцију ћевапа, помфрита и салату, а ја ћу дуплу лозу и кафу, Жељко?
- Мени исто...

Салата и наше тровање су стигли одмах, док смо за ћевапе чекали да мајстор погледа под уши прасићима, одреди које ће да лиши живота, уреди га, подели џигерицу и цревца по комшилуку, истопи чварке па онда из замрзивача извади један пакет млевеног меса и зготови јебени роштиљ. Клинка нас је за то време запиткивала најразличитије ствари. Да ли је Жељку од рођења тако велики нос, зашто се мој ауто чује тако чудно док путује, јел смо ожењени, јел имамо кречану у дворишту и разна друга срања. Били смо срећни кад је почела да једе.

- Какви су ћевапи?
- Мњам... мало су сланкасти...
- Сеци салатом, како ти је иначе?
- Па онако, није ми онако лепо као кад смо ушли у кола...
- Добро је, значи боље је. Јеботе већ је подне, Жекс шта цениш колко нам треба одавде до Баште?
- Па ја контам највише два сата, то оно, ако идемо споро не зна се.
- Значи стижемо у сваком случају, само да овој малој наиђе аутобус одмах, не оставља ми се сама на станици.
- Ма шта ће да јој буде, ионако је пустила ганџа.
- Пустила ал јуче, то је она неготинка што је Рале ваљао, влајне су је директно нафасовале црном магијом, има да је вози још три чуке. Ајде бре дете колко то једеш?! Пожури мало...
- Не могу лепо да жваћем, стеже ми се вилица, смешно је!
- Сам ти реко да је шљака?

После још пола сата жвакања, преживања и килављења сока од брескве, наставили смо пут ка Ваљеву. Цоа је наставио да дрема, клинка се загледала у једну тачку на прозору, радио је одбијао сарадњу тако да је у колима завладала пријатна тишина. Пут је био прав и без много рупа, коначно мир. Жељко је решио да се придружи Цои у дремању. Додуше на једну рупу сам баш онако јуначки налетео, тад је радио на пар минута профункционисао притом ухвативши "Глас цркве" на скали, што је мени био недвосмислен знак да се Бог смиловао и да ће све бити океј. Следећа рупа га је згасила.

- БББББЉЉЉЉУУУУООААААААА...
- Еј Жељко, Жекс! Пробуди се, еј!
- Ам?! Шта је сад?
- Чуло се нешто чудно, ја немам храбрости да се окренем и погледам, ајд види јел се мала избљувала, пошто ако јесте...
- Ауууу синееее... опрала је! Ауууу... Види има и неки пасуљ, одакле ти пасуљ кеве ти?
- Доручковала сам пребранац.
- Пребранац си доручковала? О јебем ти сељаке! Што не поједе јабуку ко сав нормалан свет?! Еј Цоа, Цоа буди се брате, клинка ти је опеглала фармерке...

Цоа се није будио, не знам како је успео тако да се закомира. Углавном, дете се истресло по себи, наслону од мог седишта, задњем седишту генерално, и делимично по Цои који је једини био прибран, бар за сада. Другим речима, свих 500 кинти остављених у кафани били су распоређени по колима. Не сећам се шта ми је све пролазило кроз главу у тим тренуцима, али сигуран сам да је било крваво. За пар секунди почело је гадно да дисмр што је успело да пробуди Цоа.

- Ју, ја сам изгледа мало задрем... БРАТЕ ШТА СЕ ОВДЕ ДЕСИЛО?!
- На шта мислиш? Све је океј...
- Па шта је ово по колима бре?!
- Брате ал си се ти наварио, почео си да халуцинираш. Лепо сам ти реко да баталиш грање. Са колима је све океј.
- Немој да ме ложиш бре, каква су ово говна по мени?!
- Била би говна да су прегурала цео процес, овако је слично али није то то. Мала је повратила, на шта ти личи.
- Па шта ћемо сад?!

То је у ствари било добро питање. Кола су потопљена и смрде, девојчицин дукс је оплемењен шопском, нит ми можемо да путујемо даље овако, нити она може да иде на бас. Изгледа да је Цоа најбрже размишљао обзиром да је имао шведски сто на фармеркама.

- Ајде овако, станемо поред неке куће са двориштем, људи обично имају чесму или црево у башти. Очистимо кола колко можемо, дете се исто мало среди и ја оперем ово с фармерица и онда пичимо даље, може?
- Ово је мање више најсмисленија ствар коју си рекао од кад те познајем.
- Брате... рија! Мурија иза нас! БРАТЕ!
- Видим нисам слеп, вероватно чекају да нас претек... *у*ац, показује да станемо.
- Јао, милиција! Мој стриц је једном видео милица...
- Умукни бре крештава! Океј, ајде брзо, шта нам дође мала кад буду питали?
- Сестра од тетке?
- Срање је ал тешко да може боље, мала, ти си нам сестра од тетке си чула? Јаоооо-Ј! Које срање!

Премотавам филм и покушавам да се сетим дал ми је некад у животу било драго што видим пандуре. Није. Чак и једном док сам бежао од батина кроз центар Београда и налетео на патролу, заобишао сам их и наставио да трчим, сконтао да сам да би стартовање прашинара донело више штете него користи.

- Добар дан, исправе молим.
- Ево изволите, јел постоји некакав проблем?
- Проблем-проблем, све у животу може да буде проблем, одакле путујете?
- Из Београда, идемо на испраћај другу у војску.
- А где се друг испраћа?
- Па у Бајиној Башти је испраћај...
- Видим јели сте, а јел сте нешто и пили?
- Ништа...
- Ко је девојчица?
- То нам сестра од тетке, имамо и неку бабу у Башти па иде мало код ње, свеж ваздух и тако, распуст је...
- Видим требаће јој, јел сте ви сви браћа па вам је она свима сестра? Осим бабе у селу, јел имате и неку дрогу код себе?
- Каква дрога, па ми смо спортисти. И нисмо браћа, моја је швеца...
- А овај што је назад пустио стомак, са модерном апликацијом на фармеркама, јел и он спортиста?
- Јесте како није, тренира ђиу ђицу...
- Ђиу ђицу да изађе напоље и покаже личну карту, зашто је мала повратила?
- Лоше подноси пут.
- Лоше-лоше, многе ствари се заврше лоше, ајде и ти напоље, и овај чудни до тебе, ти шта ме гледаш, нема вас сто и педесет у колима.

Изађосмо из кола, лепи Цане са колегом поче да нам истреса џепове а испред Цое је дотрчао неки локални авлијанер и радосно почео да му њуши и лизуцка фармерице.

- Чибе бре, чибе!
- Изволи ђиу ђицу, треба ти нешто?
- Ма не, керу кажем чибе...
- Керу? Јел ти то мене нешто провоцираш?
- Ма овом пегавом шугавом што ме њуши...
- Ајд изврни џепове и не сери више.

После откровења да буба нема класичан гепек, истесли су ладицу и погледали испод седишта. Успели су да нађу моју стару касету Рибље Чорбе, "У име народа", уживо са Таша осамдесет и неке. Мислио сам да сам је заувек изгубио, а ја се прилично емотивно везујем за ствари, таман сам мислио да им захвалим кад...

- Претекли сте трактор преко пуне линије.
- Није да се правим паметан, ал за цео пут довде нисмо сусрели ни један трактор.
- Дедер јунац, нисам ти ја ни рекао да сте се сусретали, него сте га претекли а ми смо ишли иза вас и видели, јел тако Бошко?
- Тако је газда.
- Ето видиш, а за то се узима дозвола, оћеш да ти пишем казну за појас?
- Били смо везани.
- Ал сте ви Београђани паметни, оћеш ту за појас ил да пишем узимање дозволе?
- Пиши за појас.
- Ево изволи, Боле је већ написо, срећан пут, ђиу ђицу нек се окупа.

Богатији за казну и "Чорбину" касету настависмо даље. После једно тристотинак метара Жељко је спазио неког домаћина како цепа дрва у дворишту, па смо решили да станемо и замолимо за кофу воде да мало средимо и ауто и нас саме.

- Помаже Бог домаћине!
- Бог вам помого децо и јунаци, којим добром?
- Ето, малој је било мука па је повратила, ако можемо да добијемо црево или кофу да мало оперемо седиште и гардеробу.
- Наравно наравно, вода може да се среде бљувотине, а домаћа кајсија да се среди грло, а? Шта кажете?
- Ми никад не одбијамо, фала лепо домаћине!

Орибали смо сплачине колико је било могуће тако да је ауто опет личио на ауто а ми на људе. Кад смо завршили, седнемо са чичицом за дрвени сто на веранди да наздравимо, решили смо да мала не може да добије сок да јој се опет не поремети input/output.

- Одакле сте се запутили, јунаци?
- Из Београда.
- А нека нека, видим ја да сте ви наки учени грађани јел тако?
- Па, ваљда...
- Нека нека, реците ви мене, кад сте тако учени, шта ви мислите, ђе је њему гроб?
- Овааај? Чији гроб?
- Како чији? Па нашем команданту ђаволи вас терали све до Београда, јебем му све свето!
- Мислите на Дражу можда?
- Јок, на покојног Гаврила што га уби косилица, на Дражу дабоме на кога бих!
- Па, овај, не знам, Цоа шта ти мислиш?
- А?
- Шта мислиш, где је Дражин гроб?
- То онај четник са ленонкама што је био? Па јебем ли га, ваљда у некој шуми, шта ја знам, у пичку материну...
- Ђе нађосте ову будалу да путује с вама?! У КАКВОЈ ШУМИ МОРЕ?! Јебло те тоцило и стадо вукова, јес ти нормалан чоек?!
- Па, оно као, ја стварно не знам...
- Е не знам ни ја! И ето, сваки дан ти ја тако ође седим по дворишту, пијем ову моју љуту, и маштам да је Чича жив. Ал *у*ац, убише га. И не могу и ја да доживим думрем, а да не знам ђе су њега саранили.
- Да чича, јебено је то. Него, палимо ми даље, а Дуди? Јел крећемо?
- Крећемо, хвала на свему домаћине, жив био и све најбоље!
- Ајде ајде још једну стресите за срећан пут, да се не малеришете трезни да возите, него, где сте се иначе намерили?
- У Бајину Башту, другу на испраћај у војску.
- Ае нека му је са срећом! Саћу ја донети једну флашу да јунаку однесете лично од мене! Чекајте ту...

Богатији за казну, "Чорбину" касету и флашу домаће кајсијеваче настависмо пут. Сад смо свега неколико километара од Ваљева и прво што треба да урадимо је да се отарасимо клинке а онда коначно запуцамо пуном паром ка Бајиној Башти. Идиличну тишину овај пут је прекинула Шакира... Lucky you were born that far away so, we could both make fun of distance...

- Цоа, јел теби овако ретардирано звони телефон?
- Не брате, мени звони она луда жаба, ринг динг динг динг доооон бррррммм хахаха, јеси гледо то?
- Јесам, повлачим све што сам реко за Шакиру... Где бре звони ово?

Клинка је равнодушно извука мобилни из ранца и јавила се, док смо се ми гледали међусобно као да нас је прејебало цело Ваљево са све Лајковцем и мртвим Четницима.

- Мооолим мама... аха... добро сам... нисам... јесам... доћи ћу за два сата... јесам, јела сам... добро... јебига... не знам... поздрави тату, ћао!
- Чекај бре дете, ти си све време имала телефон код себе и могла да зовеш своје?
- Да.
- Па што нам то ниси рекла одма, јебо те Бранко Коцкица? И како да те родитељи нису звали до сад?!
- Они зову тек поподне ако ме нема, навикли су да се тако изгубим...
- Ја немам више живаца да било шта причам, идемо на станицу и онда ко људи настављамо пут.

Тако и би, отпратили смо малу до станице, купили јој карту до Шапца и дали јој још 300 кинти. Цоа јој је купио и три кесице смокија, чисто да има шта да поврати по дебелом накупцу цвећа који је сео испред ње. А сад, правац испраћај!

4.

Почели смо да се пењемо уз "Дебело брдо" и ја се сетих разговора са Зоки Сајтном, мојим суђеним механичаром...

- Јели Зоки, јел ја морам сад да му радим трап?
- Ти не мораш ал ја би требо...
- Ма не, озбиљно, јел може да држи још неко време?
- Коју славу ти славиш?
- Светог Јована, што?
- Е па, може трап да ти држи, ал да окачиш икону Јованчета уместо овог шареног срања што држиш...

То шарено срање је била играчка Кенија из "Саут Парка" окачена о мој ретровизор, после треће кривине било је јасно да ће загинути слично као у цртаћу са све нама у комплету. Бригу за опстанак прекинуо је звук мобилног телефона...

- Еј Дуди, стигла ти порука.
- Дај да видим... Е, Миша пише, вероватно да види што нас нема... Не, ладно ми је Брикси послао поруку с његовог фона.

MESSAGE FROM: MISHA

DE.STE.PICKE!BRIXY.OVDE!
JA.SAM.STIGO.A.VAS.JOS.NEMA.
NADAM.SE.DA.STE.SE.STROVALILI.
NEGDE.NIZ.DEBELO.BRDO.MAMU.VAM.
**bem.DA.BOG.DA.SVI.POGINULI
ISPAO.MI.JE.MOBILNI.KOD.VAS.U.
KOLIMA.UGASITE.GA.I.NEMOJ.DA.STE.
MI.CITALI.PORUKE.ILI.TROSILI.KREDIT.
DA.VAM.NE.BI.*ebo.SESTRE.SVIMA

- Какав сом, не зна где је размак на нокији.
- Шта каже?
- Стиго је, не знам на коју фору али је стиго.
- Па можда је стопирао и нагазио некога ко је ишао директ за ББ, ипак су прошла три сада од онда...
- Ма да, него каже да му је испао фон овде у колима, Цоа ајд мајке ти прегледај ту по задњем седишту да се није негде завуко...
- Нема га брате, ајд окрени да видимо где звони.

Окрећем Бриксија већ слутећи шта следи...

- Звони, јел се чује негде?
- Јок!
- Ало?! Ало Тамара?! Па јеботе то је Бриксијев телефон, што си га узимала?! А бре?! Ма да ти не би...
- Шта би?
- Прекиде везу...
- Па шта ти је рекла?
- Да сам глуп и да се јебем.
- Па лепо ти је рекла.
- Па да знаш да јесте.
- Па шта ћемо сад?
- Ништа, обзиром да је Цоа иницирао прављење обданишта у колима он ће и да му објасни шта се десило.
- Нећу ја ништа.
- То значи да нећеш више ни да се возиш са нама?

Расправу још једном прекида звук мобилног, овога пута позив... Поново Миша, тј Брикси.

- Хало?
- АЛО?! ПА КО ЈЕ БРЕ ЗВАО ТИЈАНУ С МОГ МОБИЛНОГ И СТЕЊАО МАЈКЕ ВАМ ГА БОЛЕСНЕ ЈЕЛИ БРЕ?!

Тијана је иначе била његова суђена, млада и згодна као храст испред мотела "Храст" пре скретања за Јагодину, и интелигентна као буква, било која буква.

- Ево саће Цоа да ти објасни тај феномен, само секунд...
- Брате не јављам му се ја.
- Јављаш, или ћеш стопираш ко Руџер Хауер.
- Добро дај... Ало?! Е Цоа овде... е... ма да... ало?! АЛО?! е пре....ки....даш....се.... ... ... Ето, скино сам га с курца, сад сви погасимо телефоне и објаснимо му шта се десило кад стигнемо.
- Надам се само да није на постпејду, клинка има да му опере рачун.

Спуштање низ Дебело брдо било је забавније од успона, видели смо једног зеца и играли асоцијације. Пошто су Цоине асоцијације за "небо" биле "изнад", "рупице", "магла" и "шаран", одлучили смо да пређемо на "слово на слово". Пошто је Цоина загонетна реч на слово "м" била "раткапна" решили смо да баталимо игре. Кад смо мало пре Баште стали да долијемо чорбу, схватио сам да раткапна није била део загонетке него да је Цоа вероватно констатовао њено одвајање од матице.

Хронолошки, дан је овако приведен крају:
Пошто смо сви погасили телефоне, Миша није мого да нам јави да се славље сели из куће у кафану, за коју нисмо знали ни где је ни како се зове. Код њега кући затекли смо само Вукашина, који нам је објаснио да он Миши дође нешто између ујака, деде и тетке из Аустрије. Ракија из његових уста нам је објаснила да се кафана зове "Точак" и да је негде ван града. Питали смо на трафици да ли кафана "Точак" заиста постоји и како да дођемо до ње, морали смо да купимо новине, жваке и цигаре да би се клинка смиловала да нам објасни, јебена деца.

Кад смо стигли у кафану сви су већ били махом пијани па смо пожурили да их стигнемо. Цоа је Бриксију објаснио шта се десило са телефоном, овај га је гађао флашом "Банатског ризлинга" и на жалост промашио. Не због вина, јер то срање је ионако добро само за шприцер, него зато јер обојица имају заслуге да им неко разбије главу.

До увече смо већ били навелико пијани, кренуле су четничке песме, скидање до појаса, ко одозго ко одоздо... Брикси је показао паламар кумовој ћерци па се после извињавао, Цоа се играо са купус салатом пресипајући је из вангле у чаше, Жељко је заспао на клупи а ја сам неком локалном сељаку продао своју бубу за пет глава!

Око један сат после поноћи славље се завршило и кренули смо код Мише кући да преспавамо, нас четворица и још седам пијаних будала. Мени је допала фотеља на развлачење па не могу много да се жалим. Брикси је отишао до кухиње по воду па се приде исповраћао у судоперу. Понадао сам се да ће коначно да добије батине, али Мишин ћале је изјавио како му је драго што је овај бацио пеглу баш ту јер то значи да се лепо провео на испраћају његовог сина и да се домаћински опустио у његовој кући без обзира што први пут долази. Каква будала.

Након доручка, позвао ме је онај сељак коме сам продао ауто, каже да нам фали једна раткапна и да ауто смрди на "цркани коњи" тако да је решио да нам не врати флашу ракије коју је унутра нашао, што је звучало сасвим поштено. Договорили смо се са неким гастосом из комшилука да нас повезе до Ужица, а оданде ћемо возом кући, тако и би. Прилику да дремамо до Ужица у крајње удобном фолцовом каравану прекинула је идеја шофера да нам презентује најновије "казете које је купио у Њемачку".
У возу смо имали купе за себе тако да је било опуштено, дремали смо све до Лазаревца кад су улетели неки навијачи са црвено-белим шаловима.

- ЗА КОГА НАВИЈАТЕ?
- Ај не дери се молим те...
- ЗА КОГА НАВИЈАТЕ?
- За те ваше... Немој молим те се дереш...
- ЈЕЛ СТЕ НА ДЕРБИ КРЕНУЛИ?
- Аха, да бодримо Бриксијеву жену, ајд кад те молим...
- БРАТЕ ЈЕЛ МЕ ЗАЈЕБАВАШ?

Сад је већ и Брикси био будан, схватио је да треба да се прикључи дијалогу.

- Штаааа је бре било, пичке циганске, шта ме будите?!
- РАААААКИ, ОВДЕ НЕКИ СМРАДОВИ ТРАЖЕ БАТИНЕ!

Дипломатија је свакако заказала, прво сам се обрадовао јер ће Брикси на крају ипак добити батине а онда сам сконтао да ни мени вероватно не гину, што и није била тако повољна околност. Срећом, неко је довикнуо да су "гробари" у другом вагону па је братија отрчала тамо, нисмо дочекали ни да видимо Ракија. Онда се испоставило да друштво воли да повлачи ручну кочницу па смо од Лазаревца до Београда ишли колико и од Ужица до Лазаревца.

И напокон Београд, инхалација смрада са станице, пробијање кроз безобразне таксисте и суочавање са празним бојлером код куће. Следећи месец се жени друг из Куманова, видећемо како ће се то завршити...

- К Р А Ј –


преузето са Блога dudarim.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 29 Apr 2013, 13:46
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Длакави дијалози


Slika

Incoming call...

- "Ало... кажи срце, да у превозу сам... Ам?... Какве длаке?... Коса?... Откуд знам чија је, каква су ти бре то питања... Црна? Па откуд знам, Милошева... да... да... Знам какву косу има Милош, да... Добро онда није његова... да... е слушај ја сам сад у превозу, бићу кући кроз пола сата... да... Где ћеш бре додеш? ... Дај немој да се глупираш, какве длаке какви бакрачи, седи ту и сачекај ме... Откуд знам чија је, не параноиши... не... добро... Соњина је онда, јеботе ал си напорна, знаш прошли викенд кад смо сви ту скупа седели... да... да, сећам се где је Соња седела, да... само по кревету су? Јебига не знам... да... да... добро... види немој да пиздиш него ме сачекај... добро... нећу... аха... да... нисам бре јеботе, и не знам чије су, ако ме сач... Каква сад чарапа? ... Чарапе добро да... Не знам, моје су ваљда, ил твоје... Нису твоје? Онда су моје јебига... да... па моје, не видим чије би биле... да... па како изгледају? Е до курца... Мислим не знам, нису моје ал... е, добро бре добро, само ме сачек..."

Call ended.

До мојега...

Outgoing call...

- "Aло... добро бре идиоте јел сам ти сто пута реко да усисаш пре него што кренеш. Шта шта?! Па јеботе дал си нормална... лињаш се ко доберман... Шта? Знам како изгледа доберман, да... слушај јебе ми се што се добермани не лињају, ти се љињаш све у шеснес... Па размисли мало које ми је боје кревет а које ти је боје коса... да... да... Јок није видела, Саша Матић већ има хит о томе а она да не види, па јел има нешто што она не може да види?! Јеботе... добро да... не... не знам... откуд бре знам, она је сад кући ја сам у превозу. Добро. Не сери бре, никад не слушаш шта ти кажем, лепо сам ти реко дусисаш... Па нешто откудјазнам, да је од Милоша, Соње... да... па наравно да није поверовала, то што сам ја кретен не значи да се виђам са два кретена истовремено... да... добро нећу да вређам, јесте сомина сам... да... јесте... А где су ти чарапе?... Да... те које сад носиш пизда ти материна, како које... ау-ау па шта си мислила где су, ето сад више не мораш да бринеш... да... реко сам да су моје... наравно да није поверовала розе су и на штрафте јеботе... да... Па како ниси провалила да си боса, јебем му сокне и доколенице?! Да... па јес вала... и с вама женама кад носите по пет пари по торбама, да си имала само једне не би било проблема сада... да... не подсећај ме на косу... не... да... е слушај не могу више сад да причам с тобом... не знам... откуд знам, ајде чућемо се... ЋАО!"

Call ended.

Incoming call...

- "Ало... ћао мама... ево у превозу сам, да... Па шта знам, за једно пола сата... Тиквице? Откуд знам јебига... аха... ма не псујем... да... нисам нервозан... мхм... нисам бре нервозан... па да... Врућина па можда због тога... да... Па не знам за тиквице, то и није храна него чисто онако, откуд знам дал би хтео даи једем... да... Све је у реду стварно, нисам нервозан... да... Легла ми је плата, да... Није ме ујка опет звао за компјутер лепо ти кажем све је у реду... да... Добро јешћу их ако их спремиш или нећу ако не спремиш... да... нисам... не, стварно није... А?! Мусака?! Е па видиш може, боље мусака... па да... ајде узећу ја сад леба успут, и кисело млеко, да... Е па супер онда, видимо се... ај ћао мама, ајд..."

Call ended.
Select / phone switch off.

Ха... одо ja фино сад код маме на мусаку, а ви се сви, јебите..


преузето са Блога dudarim.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 09 Maj 2013, 19:04
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Сеанса

Slika

Топла летња ноћ, неки их користе за уживање а неки да сахране напоран дан. Никад нисам волео да будем први, па тако ми и овде западе друга опција. Неки се туширају ладном водом, ја волим врелом, да после трипујем како ми је у соби пријатно. Хтео сам да оправим климу, ал искрсла нека свадба, трошак. Нађем ледену лименку "холстена" у фрижидеру, преостало од прошлог викенда, одушевљење. Човек који заспи са 0.0 у крви мора да има ноћне море, једно пиво је таман.
Изађем на терасу, го наравно, испрђавање док се не испразни health bar, отварање лименке, припал пљуге, отпиј првог гутљаја, слив низ грло, подриг против урока... Онда поглед у даљину, пљув с терасе на комшијину "лагуну", ко га јебе кад не затвара врата од лифта, чеш чеш по мјешини... поглед на лево... јебига.

- "Добро вече комшинице, ви сте се прошле недеље доселили?! Па, овај, свратите некад на кафу..."

Уђе унутра... без речи, без погледа, без уздаха.
Села ви.


преузето са Блога dudarim.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 28 Maj 2013, 17:10
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Ин вино веритас

Slika

Никад нисам читао о томе како настају винске мушице, чак ни на Дискаверију никад није била емисија о томе. Моја идеја је да се оне материјализују саме од себе, долазе ниоткуда и не иду никуда а стално су присутне. Екстреман пример за то је ако купите рецимо крушке, и не поједете их све одма. Винске мушице ће позвати чак и кумове из Немачке на гозбу.
Друга ствар са њима је што често неприметно нарасту, рој неких ситних малих око кригле коју синоћ ниси опрао, и у тој маси два капиталца ко пола нокта, увек сам се питао до које величине би нарасле ако их не би таманио.
Летос кренем на море, пакујем ствари из купатила - четкица за зубе, дезодоранс... и снимим на плочицама једну, онако, доста велику. Реко дал да је сјебем сад ил одма, и решим да је оставим да живи, нек ми пази купатило док се ја не вратим. И тако, одем на море, и после две недеље санирања опекотина "јекодермом" и шорања у сланој води, вратим се назад.

Уђем у зграду, избацим из сандучета пет мегабајта спама, нешто форвардујем комшијама и позовем лифт.
После само једног заглављивања на трећем, излазим из лифта и гурам кључ у браву. Неће. Гледам да се нисам зајебо, дал је то тај кључ, јесте. Неће. И то не да неће да окрене него неће ни да уђе, неко је заменио цилиндар! Звоним, шта ћу...
Отвара ми мушица, већа него мој ујак Станимир!

- Де си, Дудариме, сисо!
- Ау јеботе! Па вид колка си!
- Нисам колка него колки, нисам сека него бата, видиш ваљда...
- АААА! Па шта радиш овде, бре, јеботе?! Што си мењао цилиндар?! Не постоје бре толке муве!
- Ево ништа зајебавам се, играм Need For Speed и циркам вопс, оћеш дуђеш на ручак, набавили смо нека доста добра говна...
- Ма бре излази напоље! Немој сад да...
- Да шта?! Ајде педала, и хвала што ме ниси згњечио ономад...

Ето, сад сам код бабе на Видиковцу, попиздећу јер делимо гарсоњеру, немам чак ни нет него морам у кафе клуб.
Премостити проблем?!


преузето са Блога dudarim.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 30 Jul 2013, 17:16
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
"Прстен"....прича о љубави.


Slika


Било би готово непримерено да се у Островцу пише о "њој", да овај текст не садржи позамашан део у виду њених сећања и најискреније љубави према селу Острову. Њен животни пут потврђује да је љубав према Острову , вредноћа, упорност и солидност у послу, као и светски признати резултати у области филателије, многима остало невидљиво, а да је то, на крају крајева, ипак не само њена лична ствар, већ и друштвена.

Милосава Мишковић - Мила је рођена 17.11.1927. године у селу Острову, тада срез Ковин у Војводини. Пошто је тада зидана нова кућа, рођена је у кући првих комшија, Јованових, у једној малој соби, која је и данас на истом месту, иако је распоред других просторија потпуно измењен. Као дете, увек је радо била код њих, били су као једна породица, а нарочито за време Другог светског рата, у време када је чика Бора, њихов отац, био у заробљеништву у Немачкој. Њена сећања на време пре поласка у школу су, најчешће, везана за наше Православне празнике. Као дете, радила је све послове у кући, а браћа су јој помагала само око краве, свиња или живине. Већи део дана проводила је крај прадеде Нике, који је тада, стар и болестан, лежао у кревету у још несрушеној старој кући. Обожавала је кад, преко лета, посети Ујака Николу који је тада живео у Пожаревцу, а радио у Вајфертовој пивари као књиговођа. Његов деда би често свраћао враћајући се од берберина, код кога је куповао пијавице, те их стављао себи на ноге и тако лечио висок крвни притисак. Ипак, највећа сензација је увек била посета чувеном
доктору Обрадовићу, који јој је лечио грло када поједе више зелених шљива или кајсија. 1934. године, пошла је у први разред, а тек пар дана касније, улази учитељица у разред плачући, те им саопштава да полако и у миру пођу кући, речима: " Погинуо је наш Краљ Александар...". Била је јесен, Острово изгледало празно, а они плачући, све двоје по двоје у колони, одоше да пренесу вест родитељима. У то време, Милин отац, Петар Мишковић, радио је у сеоској Општини као писар.
Исте 1934. године, у Острово је дошао човек непознат, бедно обучен са једним замотуљком на штапу преко рамена. Објаснио је да долази из Баније, из Хрватске. Тамо је оставио породицу, причао како немају од чега да живе и да тражи било какав посао. Петар га је одмах примио, купио му одећу и сви су га лепо прихватили. Био је јако добар, скроман и вредан човек. Звао се Стојан Јанус и дуго није желео да каже адресу где му живи породица. Ипак, Петар је сазнао и успео да доведе целу Стојанову породицу у Острово.У прво време, сви су се некако распоредили по кући и тако живели више од годину дана. У то време је Општина бесплатно давала неплодно земљиште на крају села за градњу кућа. Тако је Петар све средио са потребним папирима, те је кућа већ за годину дана била готова. Када су се
уселили, Петар им је дао све што им је било потребно за живот (кревете, постељину, столове, посуђе и сл.), као да се деле две сложне породице. У време када је била у другом разреду Основне школе, Ујак Никола је отишао из Пожаревца у Београд. Уз препоруку дотадашњег газде-Вајферта, отвара продавницу прехрамбене робе у Далматинској улици, у непосредној близини Фабрике авиона "РОГОЖАРСКИ". Тај Рогожарски је имао брата у Острову, са којим је Петар Мишковић имао родбинске везе. Звао се Ђура Рогожарски. Он је боловао од тешке и неизлечиве болести (Валцхајмерова болест), те га је Мила често обилазила. Имао је две рођене сестре, обе удате у селу Дубовац. Његов рођени брат, био је руски заробљеник за време Првог светског рата. Тамо се оженио Рускињом и по завршетку рата отишао са женом бродом у Америку. 1971. године, први пут се вратио у Југославију, код својих сестара (чика Ђура је већ давно умро...). Живели су у Калифорнији у Санта Ани. 1.септембра 1937. године, Мила уписује Грађанску школу у Ковину, те прелази да станује код Баке Јеле, мамине тетке. Школа је била четворогодишња, у рангу гимназије и мале матуре. Била је у четвртом разреду када је почео Други светски рат, те се због тога враћа у Острово. Током рата, радила је послове у кући, али и на њиви. Често је помагала оцу и брату при вађењу меда, јер су пчеле за време рата биле на салашу, а зими код куће у башти.
1942. године, Острово је задесила велика поплава. Вода је била на улици до куће и испред улазне капије. Немци су често долазили у Острово камионима, упадали у куће и узимали стоку, живину и сву храну која им је одговарала. Зато је Петар, сећа се Мила, закопавао канте са медом у башти, да их Немци не пронађу. Пред сам крај рата, по ослобођењу Београда, Милин брат Сава, био је мобилисан и са непуних десет дана обуке, послат на Сремски фронт, где је највише младих изгинуло. Само из Острова, по Милином сећању, на том фронту је погинуло једанаест младића.

По завршетку рата, Мила наставља школовање у Ковину, а пети и шести разред гимназије завршава у Пожаревцу. Са кантом меда (око 50кг), у зимско доба 1947. године, одлази са братом бродом у Београд. Хтели су да посете ујака Николу који се вратио из заробљеништва, али и да продају мед. Зима је била јака, са доста снега, у Београду саобраћај није радио, па су канту са медом, од пристаништа до ујаковог стана, скоро два сата вукли средином пута. Од ујака сазнаје да су у Београду уведене нормалне наставе за административни и стручни кадар, те седми разред наставља у Београду. Такву одлуку доноси јер се у селима тада врло тешко живело. Држава је сељацима одузимала пољопривредне производе и стоку за расподелу по градовима. Ако неко није имао колико му је одређено, слали су домаћине и у затвор. Знајући да њени родитељи управо те производе дају за њено становање и да се пружила могућност да се сама издржава, 22. септембра 1948. године Мила прелази у Београд. Добивши потребну потврду о запослењу у Персоналном одељењу Министарства ПТТ, Мила почиње да ради, уједно уписујући седми
разред у Трећој женској гимназији. У пролеће 1949. године, у Министарству се оснива Одељење за филателију. Наиме, по одлуци Владе ФНРЈ, основана је стручна комисија за процену вредности филателистичке робе, те се овом одељењу додељује назив "Југофилателија"-Предузеће за промет поштанских маркица. Тадашњи Министар ПТТ-а, Заим Шарац, поставља за Директора те службе Ивана Шојата, дотадашњег начелника Поштанског саобраћаја са Овлашћењем, да изабере потребне службенике из појединих Сектора, с циљем организовања пословања "Југофилателије". Међу тридесет одабраних, нашла се и Мила, која брзо почиње да гради каријеру, најпре на месту секретара новооснованог предузећа, а затим и на месту председника Комисије за откуп и процену поштанских маркица. Након оснивања Пословнице Унутрашње трговине, којој припадају послови: Депоа марака, Конфексија марака, организовање продаје наших и страних марака у земљи, као и каснија набавка нових марака страних земаља, Министарство ПТТ-а поставља Милу на место шефа ове пословнице. Преданим и упорним радом, Мила већ ускоро остварује склапање уговора са појединим страним државама. Тако је склопљен Уговор и са Представништвом Уједињених Нација о куповини свих издања поштанских марака УН – издања Њујорка и Женеве као и Европске Конференције. На овом месту ради све до пензије и то: у Лондону, Венецији, Милану, Риму, Њујорку и Паризу.
21. маја 1973. године, за заслуге из области филателије, одликована је плакетом администрације Уједињених Нација у Њујорку и Женеви. Ипак, сам почетак њене каријере, био је пресечен непријатним сазнањем. Наиме, 1952. године, у току припреме пријемног испита за Економски факултет, на редовном годишњем здравственом прегледу у амбуланти ПТТ-а, установљено је да болује од ТБЦ плућа. Директор ПТТ-а је одмах затражио Милин детаљан преглед код приватног лекара у Крунској улици, чему се она противила говорећи да не осећа никакве болове и да се не може, тек тако, одрећи свега. Налази лекара из Крунске су показали отворене каверне у врховима оба плућна крила, те од здравствене комисије добија хитан упут на лечење у санаторијуму за плућне болести "Кнез Село", код Ниша. Тако је већ једанаести дан, од сазнања да је плућни болесник, стигла у санаторијум за ТБЦ болеснике. Пошто никада није боловала ни од какве болести, видећи све оне болеснике, осетила се немоћном за борбу против ове болести. Неки су умирали, неки као залечени одлазили, други долазили...

И баш онда, када су је сви снови и наде напустили, упознаје Банета (чије право име из поштовања нећемо помињати), њену прву и једину животну љубав. Бане је, већ као младић, био пензионисан због болести плућа и у том моменту, сигурно, једина особа која је вратила осмех Милиним уснама и снагу да победи болест. По истеку четири месеца, шаљу је у Београд на комисијски преглед, те јој се у санаторијуму на Иришком венцу, продужује лечење на још шест месеци, где убрзо долази и Бане. Након овог лечилишта, долазе заједно у Београд ради комисијских прегледа, те обилазе и Банетову мајку са којом је живео на Топчидерском брду. Не знајући каква их судбина чека и пркосећи овој тешкој болести, Бане купује диван прстен, те се тих дана венчавају, усељују у нов стан живећи сваки минут као да је последњи. Након следећих четири месеца лечења у Голнику, у Словенији, враћају се у Београд, те Мила почиње опет да ради. Били су, коначно, сами у своме стану и здравствено се добро осећали. Бане је био старији од Миле, веома културан и свестрано образован. Тек са завршеном Војном Академијом у Београду, одмах почетком Другог светског рата, заробљен је, те је све четири године рата провео у немачком заробљеништву. По повратку из заробљеништва, као Капетан I класе, распоређен је са службом у Љубљану. Након годину дана оболео је од ТБЦ плућа и бива пензионисан. У свему су се слагали. Волели исте ствари, обожавали позориште а посебно оперске представе. Како је Мила радила скраћено радно време, Бане је свакодневно чекао код Савезне Скупштине, те су пре одласка кући, увек прошетали до Калемегдана и успутно јој увек нешто купио. Иако то нису биле крупне и скупоцене ствари, свака ружа је и данас сети на Банета.

Изненада, октобра 1955. године, Банету је позлило и одмах је пребачен на ВМА, оделење за ТБЦ. Мила је од Начелника одељења добила дозволу да га сме свакодневно посећивати. Била је недеља када је последњи пут отишла у посету. Био је доброг расположења, као увек, ведрог духа и спреман за шалу. Собни лекар је потврдио опоравак и рекао да би Бане већ за неколико дана могао бити пуштен кући. Следећег јутра, курур са ВМА, предаје Мили писмени извештај да је Бане умро у току ноћи. Био је 30. октобар 1955 године. За прву годишњицу Банетове смрти, подигла му је споменик и три године носила црнину. Иако су провели тако мало времена заједно, Бане је заувек остао у њеном срцу.

Можда су сећања само споменик над гробом давно прошлих времена и, можда, само ружа понека замирише над тајном женског срца. Руже, као гласници неких нових почетака и чувари успомена. И данас, после скоро више од пола века, Банетов прстен носи на руци. Изгрижен зубом времена и сољу проплаканих суза, чека да поново засија радујући се поновном сусрету. И данас, после 55 година од када га нема, обилази његов гроб. За његов Рођендан и за годишњице смрти, а некада и шетње ради. И све лепо чега се сећа, су Бане и село из којег је кренула у свет.


пише Саша Мишковић
Објављено: Билтен “Островац”, 2010.

преузето са poeta.5


Vrh
GiGi
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 08 Avg 2013, 17:43
Korisnikov avatar
Karolina Riječka

Pridružio se: 25 Mar 2013, 12:13
Postovi: 18509

OffLine
Ljubav i Ludost - meksička narodna priča


Priča se kako su se na zemlji nekada davno susrele sve ljudske osobine i osjećaji.

Ipak Dosada je u tom neobičnom društvu stalno zijevala. I kad je već treći put zijevnula, Ludost je, luda kao i uvijek, predložila: "Hajdemo se igrati skrivača!"

Spletka je značajno podigla obrvu, a Znatiželja je, u nemogućnosti da se suzdrži upitala: "Kakva je to igra?"

"To je igra u kojoj ja pokrijem oči i brojim do tisuću, dok se vi sakrijete. A kada izbrojim, krećem u potragu. Koji prvi bude pronađen, zauzet će moje mjesto u sljedećoj igri." objasnila je Ludost.

Oduševljenje je poletno zaskakutalo, dok se Radost, gotovo bezuspješno, trudila uvjeriti Sumnju, koja nikome ne vjeruje u igri.

No bilo ih je još nekoliko koji se nisu željeli igrati... Istina se pitala zašto bi se ona skrivala, kad će je i onako na kraju pronaći.

Oholost je držala da je igra glupa (a zapravo ju je ljutilo što zamisao nije bila njena). Kukavičluk nije želio riskirati.

"Jedan, dva, tri..." počela je Ludost brojati.

Lijenost se sakrila iza prvog kamena na putu, Vjernost je potražila zaklon na nebu, a Zavist je čučala u sjeni Uspjeha, koji se vlastitim snagama popeo na najviši vrh stabla.

Velikodušnost se gotovo nije uspjela sakriti jer joj je svako mjesto koje je pronašla izgledalo prekrasno za nekoga od njezinih prijatelja. Kristalno jezero prepustila je Ljepoti, hlad drveta preustila je Sramežljivosti, mekoću leptirova leta ustupila je Osjećajnosti, kretanje vjetrova Slobodi... a sebi?!

Ipak, na kraju se i ona sklonila, i to u zraku sunca.

Sebičnost je, što se, naravno, moglo i očekivati, pronašla najudobnije mjesto na svijetu, idealno samo za nju. Laž se sakrila na dnu oceana, a zapravo je bila iza duge. Strast i Požuda zavukle su se u jedan vulkan, a Zaborav... zaboravio je gdje se uopće sakrio, ali nije bitno.

Kad je Ludost došla do broja devetsto devedeset i devet, Ljubav još nije bila pronašla niti jedno mjesto za sebe, jer joj se svako činilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ružičnjak i zavukla se među crvene ruže.

Kad je Ludost izbrojila do tisuću i počela tražiti, prvo je, naravno, pronašla Lijenost koja je bila iza najbližeg kamena. Potom je začula kako Vjernost na nebu s Bogom razgovara. Strast i Požudu osjetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a Zavist je pronašla čim je ugledala Uspjeh.

Sebičnost nije ni trebala tražiti jer se sama otkrila bježeći iz svoga skrovišta, točnije, iz osinjeg gnijezda. Tražeći dalje, Ludost je došla do kristalnog jezera i odmah otkrila Ljepotu. Sumnju je vidjela kako sjedi na jednom kamenu, otkrivši se da ne bi morala nikome govoriti gdje se skrivala.

Doskora su svi bili pronađeni. Darovitost je čučala u svježoj, mirisnoj travi, Tjeskoba u tamnoj spilji, Laž ih je sve uvjeravala da je bila na dnu oceana (a virila je iza duge), Zaborav je već zaboravio da se nečega uopće bio igrao...

Ludost nikako nije mogla pronaći Ljubav. Tražila ju je po cijelome svijetu, iza svakoga stabla, grma, cvijeta, na dnu svakoga potoka i na vrhu svake planine, a kad je već skoro odustala pogled joj zastade na prekrasnom ružičnjaku. Uzela je štap i počela razmicati ruže.

Odjednom je začula bolan vrisak. Trnje se zabolo Ljubavi u oči i silno je ozlijedilo. Ludost nije znala što bi od jada. Ispričavala se, plakala, molila da joj dopusti iskupljenje, a onda se sjetila...

Obećala je Ljubavi da će od tog trenutka zauvijek ostati sa njom.

I tako; otkad se igra skrivanja prvi puta igrala na zemlji, Ljubav je slijepa, a Ludost joj je vjerna prijateljica.

_________________
Plesala bih s tobom
kroz najprometnije ceste
jedan tango kroz crveno
tamo gdje nitko ne bi plesao
na vrhu Hendrixovog mosta
i to mi ne bi bilo dosta...


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Kratkom pricom ulepsaj dan  |  Poslato: 16 Sep 2013, 23:38
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.

Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna nasa mana ne dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava, a ono sto je dobro ustostruci se.

Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno staje, isao sam od coveka do coveka, i video da svi zajedno imaju manje nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponesto od onoga sto nemam i sto trazim.

Ko uspe da zagreje i ozivi samocu, taj je osvojio svet.

Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih najblizih.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko ono bilo.

Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih "borbenih" ljudi. Oni izmisle svoju "borbu", na silu joj nadju razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se - samo da ne bi morali misliti i raditi.

Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.

Starim koliko moram, podmladjujem se koliko mogu.

Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan zanos, i slicno – izgledaju takva osecanja kod drugih ljudi lazna i neiskrena. Oni iza takvih osecanja traze uvek licni interes i racun, nize pobude; a kad im ne podje za rukom da ih nadju, jer ih nema, onda su kivni ne na sebe i na svoju gresku, nego na takve ljude, i skloni su da ih smatraju ili pretvornim ili podmuklim ili, u boljem slucaju, naivnim i glupim. - I od svog misljena ne odstupaju nikad. Jer, tako su sazdani.

Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.

To je bio jedan od onih ljudi sto ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Bio je dobar. Jedino sto je kod te njegove dobrote moglo da smeta, to je njegova stalna teznja da bude i izgleda bolji nego sto je. To je kvarilo.

Biti nesto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogucnosti da se ikad bude ista drugo, ni prividno ni privremeno, cak ni u mislima - to je za njega nemoguce i toga se on boji vise nego smrti. A bez toga nikad mira ni prave srece.

Niko od nas nikad ne moze znati kako izgleda u ocima drugog coveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moze proniknuti, a onaj drugi nece mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nece hteti ili nece umeti.

Bolesnik koji se pomiri sa cinjenicom da je bolestan -nece nikad ozdraviti.

Cuvajte se ugrozenih ljudi i ljudi koji misle da su ugrozeni. Oni osecaju potrebu da se stite i brane, i zbog toga cesto i neoce- kivano i podmuklo napadaju.

Vi cete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas ce ostati samo pepeo.
- Ako! Znace se bar da smo bili vatra. A iza vas ce ostati samo balav trag, kao iza puza.

Postoji prica da je na dvoru nekog sultana bio narocit cinovnik cija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina duznost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve sto sultan kaze".

Zato sto mogu, i sto se usudjuju da o svacemu svasta kazu, oni misle da sve znaju.

Cesto se desava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo obasipaju svojom paznjom ili cak svojim poklonima i uslugama. Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osecamo ni najmanje obavezni da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku stetu. Prvo, sto u ocima onih koje ne cenimo ostajemo vecno kao neblagodarni i necasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi prebacujemo sto dugujemo gorem od sebe. Njima se moze jos uciniti neka usluga, ali od njih primiti, nikako.

Velika, prava ljubav pokazace svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, nacini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreca, ni bolesti, ni zivota ni smrti.

Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim naborima svoje haljine, zena je osvojila vise muskih srdaca nego svojom razgolicenoscu i svojim slobodnim ponasanjem. To cesto zaboravljanju i zene i same i njihovi krojaci.

Koliko mogu biti jadni i bespomocni mali ljudi vidim najbolje po tome sto ponekad, u nekoj neprilici, pokusavaju da se zaklone i za moja ledja i, moralno, oslone na mene. A ja znam najbolje kakav je to zaklon, i sta im vredi takav oslonac.

Da bi se nekud stiglo i nesto postiglo, potrebno je u nas mnogo. Kao i svuda u svetu, mozda i vise. Pre svega treba proci, po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i copor nevezanih pasa u njemu. Pa posle toga - ako sto ostane od tebe - sacekati jutro, pojaviti se tamo negde medju ljudima, ispavanim, ornim za borbu i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogucnosti, jaci i bolji od njih.

Prirodno je da covek nosi u sebi nesto od dana koji su prosli, prirodno je i da misli na buducnost i da masta o njoj, ali ziveti ma i delimicno u proslosti, ili u buducnosti, opasno je i nezdravo. To znaci trovati trenutak u kome zivimo, ne spasavajuci nista od proslosti i ne radeci nista za buducnost. Najvecim i najboljim delom svoga bica, glavninom srca i razuma, covek treba da je uvek i ceo u sadasnjem trenutku, u jednom pravom i jedinom mogucem zivotu. Naravno, sve je to lako kazati.

Gledajuci neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na casnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu
stranu? Kako ne pomisle da ce, radeci neprestano tako, morati ostati u manjini, mozda cak i potputno sami? Pa sta im onda vredi sto su cisti, casni, nepogresni i na pravoj strani? I gledajuci ih sve duze i jos bolje, morao sam doci do cudne pomisli. Mozda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih nista drugo do jedan finiji, posredan i maskiran nacin animalne borbe za bolje mesto, veci zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko, jedan nacin borbe za prevlast, i iskoriscavanje svega oko sebe.

Mozda je polovina odvratnih i stetnih stvari koje truju zivot coveku i unakazuju lice sveta skovana u bracnoj postelji ili oko nje.

Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od poslednjih ulica. Isao sam brzo, sekuci ulice i menjajuci pravac, kao da zamecem trag, dok nisam dosao na kraj varosi gde ulice gube oblik i ime. Kad jeostala za mnom i poslednja kuca, seo sam na travu, na jednoj pustoj ledini bez lepote, izmedju dva velika kamena, tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje. Tu sam, odjednom, skriven i bezimen, osetio veliku slobodu, slobodu uskog i neuglednog prostora, skupoceni mir zemlje koju niko nece. Tu sam spokojno, dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. I video sam jasno da sam se spasao od zivota kao sto se drugi spasavaju od opasnosti i smrti, i da mi vise ni zivot ni smrt ne mogu nista. I sada - zivot me nosi svim svojim silama strelovito napred, a smrt mi poravnjava puteve.

U prirodi je naseg coveka, narocito onog dinarskog tipa, da ne ostaje ni kod jedne zamisli, ni kod jednog dela istrajno i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku, da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napusta delo, vraca se do njegovog izvora, muti ga mislju i pogledom, zatim silovito prelece ceo buduci, neostvareni i tek zamiljeni tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraca na tacku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. Tako se stvari razvijaju vise uz njegovo ucesce nego pod njegovim uticajem; jer on nije u njima, nego iznad i pored njih. Zato on u vecini slucajeva i ne stvara dela i ne upravlja dogadjajima, nego reaguje na njih, polazuci mnogo vise na to da bude zacetnik, sudija, borac i gledalac, nego stvaralac, radnik i cuvar. U njega je vidna sklonost da ne ceka razvitak stvari i ne ucestvuje u njemu radom i strpljenjem.

Takav je "nas covek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i delu
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji i koji nisu pravi "nasi ljudi".

Kod naseg coveka, kad zaima ili kad misli da je cvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvaljak, prosiri se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovednickog stezanja vilica i neprestanog isprsavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlascu.
U takvom coveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj vaznosti i velicini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu velicinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.

Ljepša duša dublje jeca.

Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom vjerovatnošću može se kazati da će cijeloga života biti i sebi i drugima nezgodni i teški.Ali, sa druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a ni po čemu drugom nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put je zaista u sredini.

Ljudi koji sami ne rade i ne poduzimaju ništa u životu, lahko gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.

Ljudi male pameti rijetko se boje da ne budu dosadni.

Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.

Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi

Mladost je sretno doba u kome čovjek počinje da vjeruje u sebe, a još nije prestao da vjeruje drugima.

Mnogi postignu ono što su htjeli, a izgube sebe.

Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća.

Onaj koji ne iznosi nježni cvijet svoje duše na vjetrove iskušenja, pa ma ga i cijela spasio i prenio do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Ivo Andric

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 19 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker