Srbija Forum :: Rabindranat Tagore

24
Тајну свога срца не задржи за се,
мила моја!
Кажи је мени кришом, само мени.
Ти што се осмехујеш тако слатко,
шани тихо,
моје ће те срце чути,
не моје уши.

Глува је ноћ, дом је нем,
птичија гнезда обавија сан.
Повери ми тајну свога срца
кроз уздржане сузе,
кроз дрхтави осмејак,
кроз сладак стид и јад.

49
Чувам јој руке, грлим је и тражим
Да пољупцима опљачкам њен смех,
У наручју да отмем јој дражи
Да испијем јој усне, тамне као грех.

Али ко небу плаветнило да узме?
Лепоту ми се додирнути хтело,
Ал' измеђ' руку она ми испуже:
У рукама ми оста само тело.

Где је лепота? Где је њен свет?
Враћам се натраг преварен и сможден.
Ах како телом да дотакнем цвет
Што само дух га дотакнути може?

Чезнем да ти кажем најдубље ријечи

Чезнем да ти кажем најдубље ријечи које ти имам рећи
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмијати.
Зато се смијем сам себи и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам свој бол, страхујући да би могла ти учинити.

Чезнем да употребим најдрагоцјеније ријечи сто имам за те;
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мјером.
Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим немо поред тебе, али би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце ријечима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би могла ти учинити.

Чезнем да те оставим заувијек, али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносно дижем главу и долазим весео у твоје у твоје друштво.
Непрекидне стријеле из твојих очију чине да је мој бол вјечито свјеж.

Ти испуњаваш моје мисли
Дан за даном
Поздрављам те у самоћи
Ван света
Ти си загосподарила
Мојим животом и смрћу.

Као сунце на изласку
Моја душа тебе нетремице гледа
Као једино око.
Ти личиш на узвишено небо,
Ја личим на бескрајно море
А између пун месец плави.

Ти си вечито спокојна
Ја сам без починка трајно
Па ипак на далеком хоризонту
Ми се стално срећемо.

Чини ми се...

Чини ми се да сам те морао волети на безброј начина, безброј пута,
У животу након живота, у добу након доба, заувек.
Моје опчињено срце је направило и изнова створило огрлицу песама
Прими је као дар и носи око врата на своје различите начине
У животу након живота, у добу након доба, заувек.

Када год чујем старе приче о љубави, то је вековима стар бол,
Та стара прича о раздвојености или заједничком животу,
Као што увек гледам изнова у прошлост, на крају увек ти искрснеш
Прекривач сјаја поларне звезде која исијава кроз таму времена:
Постајеш симбол онога што се памти заувек.

Ти и ја плутамо на овом млазу који долази из извора
Срца времена љубави једног према другом.
Играли смо уз милион других љубавника, делећи исту
Стидљиву драгост због састанка, исте потресне сузе растанка –
Стара љубав, али у облику који се рађа и рађа увек изнова.

Данас је та сила пред твојим ногама, пронашавши свој крај у теби,
Љубав човека свих времена, прошлости и вечности:
Универзална срећа, универзална туга, универзални живот.
Сећања на све љубави спајају се са овом нашом љубављу –
И песме свих песника, прошлости и вечности.

Зовеш ли ме ти то поново?
Дође вече. Умор се обавија око мене као руке жедне љубави.
Зовеш ли ме ти то?
Сав свој дан дао сам ти,свирепа владарко,мораш ли ме лишити и ноћи моје?
Негде се све завршава, а нама припада самоћа таме.
Зар је морао глас твој да је пробије и мене да погоди?
Зар вече не свира своју свирку сна пред твојим вратима?
И крилате звезде зар се никада не пружају тихо на небу изнад твоје немилосрдне куле?

Не умире ли цвеће у твом цветњаку никада благо у прашини?
Мораш ли ме звати, немирнице?
Нека онда тужне очи љубави узалуд бде и плачу.
Нека жижак гори у самотној кући.
Нека сплав врати домовима уморне раднике.
Ја се отимам од својих снова и хитам на твој позив.

Ako me nikada ne pozoveš

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povracima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

Сав безнадежан

Сав безнадежан идем ја, тамо–амо
И трагам за њом по угловима куће –
А ње нигде нема
Кућа је моја мала и што једном оде,
То не налазим више.
Али велика је - безмерно велика кућа твоја, боже,
И ја сам, њу тражећи, на твоја дошао врата!
Стојим под златним сводом вечерњег неба
И ка твом лицу смерно подижем поглед свој.
Дођох на ивицу вечности
У којој ништа не ишчезава:
Ни нада,
Ни срећа,
Ни слика мог лика
Који сам кроз сузе гледао.
О, нек' зарони мој празни живот у – океан
Утопи га у његову дубину!
И дај ми – још једном да у свемиру осетим
Слатки додир изгубљенога.

Пријатељу мој

У недељном хладу кишнога јула
корачаш тихим кораком, нем као ноћ,
и мимоилазиш стражу.
Данас је јутро затворило очи, и не хаје
за ужурбану вику гласне кошаве;
преко увек будног плавог неба
превучен је густ вео.
У шумама су умукле песме,
а на свакој кући врата су затворена.
Ти си усамљени путник пустим улицама,
О, мој једини пријатељу, најмилији,
на кући је мојој капија отворена
не мимоиђи је као сан.

Пријатељу, јеси ли напољу у бурној ноћи
на свом љубавном путу?
Небо стење као неко ко очајава.
Ноћас ми не долази сан.
Непрестано отварам капију
и гледам у мрак, пријатељу мој!
Не могу ништа да познам пред собом;
питам се где је пут твој?
На којој тамној обали црне реке,
на којој далекој ивици хучне шуме,
кроз који варљиви понор сенки
тражиш свој пут ка мени, мој пријатељу !

У првом освиту чух шапат;
требало је да одједримо ти и ја,
и нико други на свету није смео знати
о том путовању нашем без краја и циља.
На том бескрајном океану,
поред твог пажљивог осмеха
песме су моје набујале у мелодије
слободне као вали,
слободне од свих стега речи.
Зар још није време ? Зар још има посла?
Гле, вече се нагло над обалом,
и при светлости која издише
птице се морске враћају гнездима својим у лету.
Ко зна када ће се одрешити ланац
и када ће се чун,
као последњи одсев залазећег сунца,
изгубити у ноћи.

Autoru:	Jana [ 02 Mar 2013, 18:14 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
24 Тајну свога срца не задржи за се, мила моја! Кажи је мени кришом, само мени. Ти што се осмехујеш тако слатко, шани тихо, моје ће те срце чути, не моје уши. Глува је ноћ, дом је нем, птичија гнезда обавија сан. Повери ми тајну свога срца кроз уздржане сузе, кроз дрхтави осмејак, кроз сладак стид и јад.

Autoru:	Jana [ 02 Mar 2013, 18:17 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
49 Чувам јој руке, грлим је и тражим Да пољупцима опљачкам њен смех, У наручју да отмем јој дражи Да испијем јој усне, тамне као грех. Али ко небу плаветнило да узме? Лепоту ми се додирнути хтело, Ал' измеђ' руку она ми испуже: У рукама ми оста само тело. Где је лепота? Где је њен свет? Враћам се натраг преварен и сможден. Ах како телом да дотакнем цвет Што само дух га дотакнути може?

Autoru:	Jana [ 02 Mar 2013, 18:20 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore

Autoru:	Вучица [ 30 Mar 2013, 12:40 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
Чезнем да ти кажем најдубље ријечи Чезнем да ти кажем најдубље ријечи које ти имам рећи али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмијати. Зато се смијем сам себи и одајем тајну своју у шали. Олако узимам свој бол, страхујући да би могла ти учинити. Чезнем да употребим најдрагоцјеније ријечи сто имам за те; али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мјером. Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу. Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол. Чезнем да седим немо поред тебе, али би ми иначе срце искочило на уста. Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце ријечима. Грубо узимам свој бол, страхујући да би могла ти учинити. Чезнем да те оставим заувијек, али се не усуђујем, страхујући да би могла открити мој кукавичлук. Зато поносно дижем главу и долазим весео у твоје у твоје друштво. Непрекидне стријеле из твојих очију чине да је мој бол вјечито свјеж.

Autoru:	lOOla [ 20 Apr 2013, 18:36 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
Ти и ја Ти испуњаваш моје мисли Дан за даном Поздрављам те у самоћи Ван света Ти си загосподарила Мојим животом и смрћу. Као сунце на изласку Моја душа тебе нетремице гледа Као једино око. Ти личиш на узвишено небо, Ја личим на бескрајно море А између пун месец плави. Ти си вечито спокојна Ја сам без починка трајно Па ипак на далеком хоризонту Ми се стално срећемо.

Srbija Forum http://srbija-forum.com/

Rabindranat Tagore http://srbija-forum.com/viewtopic.php?f=113&t=2226	Stranica 3 od 4

Autoru:	lOOla [ 03 Maj 2013, 20:08 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
Чини ми се... Чини ми се да сам те морао волети на безброј начина, безброј пута, У животу након живота, у добу након доба, заувек. Моје опчињено срце је направило и изнова створило огрлицу песама Прими је као дар и носи око врата на своје различите начине У животу након живота, у добу након доба, заувек. Када год чујем старе приче о љубави, то је вековима стар бол, Та стара прича о раздвојености или заједничком животу, Као што увек гледам изнова у прошлост, на крају увек ти искрснеш Прекривач сјаја поларне звезде која исијава кроз таму времена: Постајеш симбол онога што се памти заувек. Ти и ја плутамо на овом млазу који долази из извора Срца времена љубави једног према другом. Играли смо уз милион других љубавника, делећи исту Стидљиву драгост због састанка, исте потресне сузе растанка – Стара љубав, али у облику који се рађа и рађа увек изнова. Данас је та сила пред твојим ногама, пронашавши свој крај у теби, Љубав човека свих времена, прошлости и вечности: Универзална срећа, универзална туга, универзални живот. Сећања на све љубави спајају се са овом нашом љубављу – И песме свих песника, прошлости и вечности.

Autoru:	lOOla [ 12 Maj 2013, 12:29 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
******* Зовеш ли ме ти то поново? Дође вече. Умор се обавија око мене као руке жедне љубави. Зовеш ли ме ти то? Сав свој дан дао сам ти,свирепа владарко,мораш ли ме лишити и ноћи моје? Негде се све завршава, а нама припада самоћа таме. Зар је морао глас твој да је пробије и мене да погоди? Зар вече не свира своју свирку сна пред твојим вратима? И крилате звезде зар се никада не пружају тихо на небу изнад твоје немилосрдне куле? Не умире ли цвеће у твом цветњаку никада благо у прашини? Мораш ли ме звати, немирнице? Нека онда тужне очи љубави узалуд бде и плачу. Нека жижак гори у самотној кући. Нека сплав врати домовима уморне раднике. Ја се отимам од својих снова и хитам на твој позив.

Autoru:	lOOla [ 28 Maj 2013, 16:03 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
*Ako me nikada ne pozoveš* Kad mojih stopala više ne bude u prašini puta ovoga, i skela bude redovno plovila bez mene, kad budem kupio i prodao poslednji put, i mojim odlascima na pijacu u zoru i povracima kući u suton bude došao kraj, šta ako me se ne budeš sećala, ako me nikada ne budeš pozvala podižući pogled ka zvezdama. Kada prah bude prekrio strune mog instrumenta, i gušteri se po mom dovratku budu verali, kada vrt moj asketsko ruho odene spreman za pustinju, a korov zakrili vodu u mom bunaru, šta ako me se ne budeš sećala, ako me nikada ne budeš pozvala podižući pogled ka zvezdama. Muzika neće ćutati u flauti života, a sati će teći neprekidno brujeći. Skele će biti pune, kao danas što su, ljudi koji žele na drugu stranu da pređu. Goveda će pasti, govedari će se igrati na livadama. A šta ako me se ne budeš setila, ako me nikad ne budeš pozvala podižući pogled ka zvezdama. Ali ko kaže da mene neće biti toga jutra? Ja ću se igrati u svim igrama onih što žive. Imaću nova imena I druge ruke da ljubavlju me vežu, jer ja u svim vremenima postojim i večito ću se na suncu kretati. Šta onda ako me se ne setiš, ako me nikad ne pozoveš podižući pogled ka zvezdama? Izostavi moje ime iz poklona ako ti je ono breme, ali sačuvaj moju pesmu.

Autoru:	lOOla [ 30 Jul 2013, 16:44 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
*Сав безнадежан* Сав безнадежан идем ја, тамо–амо И трагам за њом по угловима куће – А ње нигде нема Кућа је моја мала и што једном оде, То не налазим више. Али велика је - безмерно велика кућа твоја, боже, И ја сам, њу тражећи, на твоја дошао врата! Стојим под златним сводом вечерњег неба И ка твом лицу смерно подижем поглед свој. Дођох на ивицу вечности У којој ништа не ишчезава: Ни нада, Ни срећа, Ни слика мог лика Који сам кроз сузе гледао. О, нек' зарони мој празни живот у – океан Утопи га у његову дубину! И дај ми – још једном да у свемиру осетим Слатки додир изгубљенога.

Autoru:	lOOla [ 19 Sep 2013, 09:36 ]
Tema posta:	Re: Rabindranat Tagore
*Пријатељу мој* У недељном хладу кишнога јула корачаш тихим кораком, нем као ноћ, и мимоилазиш стражу. Данас је јутро затворило очи, и не хаје за ужурбану вику гласне кошаве; преко увек будног плавог неба превучен је густ вео. У шумама су умукле песме, а на свакој кући врата су затворена. Ти си усамљени путник пустим улицама, О, мој једини пријатељу, најмилији, на кући је мојој капија отворена не мимоиђи је као сан. Пријатељу, јеси ли напољу у бурној ноћи на свом љубавном путу? Небо стење као неко ко очајава. Ноћас ми не долази сан. Непрестано отварам капију и гледам у мрак, пријатељу мој! Не могу ништа да познам пред собом; питам се где је пут твој? На којој тамној обали црне реке, на којој далекој ивици хучне шуме, кроз који варљиви понор сенки тражиш свој пут ка мени, мој пријатељу ! У првом освиту чух шапат; требало је да одједримо ти и ја, и нико други на свету није смео знати о том путовању нашем без краја и циља. На том бескрајном океану, поред твог пажљивог осмеха песме су моје набујале у мелодије слободне као вали, слободне од свих стега речи. Зар још није време ? Зар још има посла? Гле, вече се нагло над обалом, и при светлости која издише птице се морске враћају гнездима својим у лету. Ко зна када ће се одрешити ланац и када ће се чун, као последњи одсев залазећег сунца, изгубити у ноћи.

Stranica 3 od 4	Sva vremena su u UTC + 2 sata
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group http://www.phpbb.com/