Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.

Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал' узећу другу ја ...»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.

«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то ...»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.

Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.

Вечер је обрве црне натуштио.
Нечји коњи стоје пред улазом холим.
Да нисам јуче ја младост пропио?
Да те нисам јуче престао да волим?

Не шкрипи више тројко задоцнела!
Наш живот оде без трага румена.
Можда ће сутра болничка постеља
Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други
Отићи одавде исцељених груди.
Да слушам песму кише у час дуги
И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заволим ли другу, нек буде ма која,
Ал и с другом, у сутону благом,
Причаћу о теби, о љубави моја,
Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна
Теко наш живот ружа неувела
О главо моја, главо моја бујна...
До чега си ме ти само довела?

Јутрос рано где стрн шуми, лупка
где се бели трска у гугути
седморо је оштенила кучка
седморо је оштенила жути

До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и сливо се млак сок неизбежно
из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури
да заузме мотке, ил' прут јак,
изишо је тад домаћин тмури
и сву штенад потрпо у џак.

А она је за трагом трчала,
стизала га, као кад уходе...
И дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.

При повратку вукућ се по тмини
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.

Немо, ко од милошти ил' среће,
кад јој баце камичак низ брег,
пале су и њене очи псеће
као златни сјај звезда у снег.