Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 12:39


Autoru Poruka
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: МЕАНА НА ГЛАВНОМ ПУТУ  |  Poslato: 07 Okt 2014, 21:57
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
МЕАНА НА ГЛАВНОМ ПУТУ


Отац ми је причао да су наши преци, Пешићи, одувек имали најпре хан, а касније меану на путу који се пружао долином Вардара и Мораве. Било је то кад се пође од Врање према Владичкен (Владичином Хану). Ту би свртао сваки путник или трговац, Турчин, Грк, Цинцарин, Јерменин или Србин, јер је меана била појевтина од оних у Врању или Хану, била је добра храна, укусна и обилна, а могло је и да се спава на миру, јер су у авлији биле велике штале и магазе, где би трговци могли да оставе своје коње, мазге, волове или биволе који су вукли запрегу, тешка трвовачка кола пуна робе. Тако је било деценијама, све до рата, другог светског...
Чукундеда, очев прадеда, је у Хану засновао и трговину. Уствари, ушао је у посао са Бајлонијевима. Железницом су из Београда стизали вагони бакалске робе које су Пешићи продавали у Хану, Врању и околини, а да се вагони не би враћали празни (јер су били закупљени) за Београд су из Хана кретали пољопривредни производи, воће, поврће, пшеница, кукуруз, али и ораси, дрвена грађа, све што се могло продати...
Отац је рођен пред рат, али се сећао меане у Прибоју (Врањском). Његов отац и мајка су били у Београду, тамо су преузимали робу од Бајлонија и слали за Хан, или су примали робу из Хана и предавали београдским трговцима. Оца је у Прибоју чувала баба и многобројне тетке, од који је најмлађа била од оца старија свега 3-4 године. Често га је на колену цупкао деда Милан, док је седео на клупи испред меане.
Он је дочекивао трговце, сваког је знао по имену, пожелео би им добродошлицу и питао за фамилију, јер је о сваком знао све. Били су то људи који су у сваком пролазу, према северу, или према југу, свој трговачки караван устављали код Пешића меане и ту би запрежну стоку одморили, напојили или нахранили, а они би преноћили.
Када би караван стао, авлијски момци би притрчавали запрези, водили би запреге до места где би их испрегли, кола би прекривали цирадама, а стоку би водили у штале. Коње би најпре водали једно пола сата по авлији, да би се постепено охладили од напора, затим би их истрљали костретним крпама (истканим од козје длаке), па тек онда их појили. Хладна вода би жедној стоци, врућој од дуготрајног пута, могла нашкодити.
Трговац је сам процењивао колико су момци о његовом каравану бринули, па би сам остављао новац, набацујући металне апоене на куку постављену у авлији. Дакле, није давао новац из руке у руку, него је користио посебне новце који су имали рупу на средини. Новац са рупом, за такве прилике, је ковала Ковница новца Краљевине Југославије.

Slika


Poslednji put menjao MAD BOOKSELLER dana 07 Okt 2014, 22:00, izmenjena samo jedanput


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: СРПСКЕ СКАРЕДНОСТИ  |  Poslato: 07 Okt 2014, 22:00
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
СРПСКЕ СКАРЕДНОСТИ


О српским меанама и кафанама су писали разни аутори. Обично су писали које кафане су постојале, каква „публика“ се у тим кафанама скупљала, да ли су то били чиновници, глумци, уметници, мајстори, трговци, обалски радници... Ретко ко је писао како се спремала храна или како се кувала кафа, например.
Кад је реч о 19. веку, одмах из кафана треба искључити штедњаке или шпархете, шпорете. У српским кафанама и меанама су храну спремали на огњиштима, као и што је и народ то чинио код својих кућа. Дакле, нису постојеле плотне, на које би се спустиле шерпе, тигањи или лонци. Исто тако, храна је ретко кувана на отвореној ватри, и главни извор топлоте је био жар од дрвета или ћумура.
Огњиште сам видео у старој кући свога прадеде по мајци, Зарије (Захарија) и прабабе Лепосаве. Био сам мали и отишао са мајком и наном код њих на славу. Они су у то време још увек користили огњиште, мада су имали и шпорет који је направио сеоски лимар од пунијег лима, а по мустри из „прека“. Шпорет је имао порцеланску „дугмад“, рукохвате којима је отварано ложиште, пепељара или рерна...
Огњиште се, у 19. веку налазило у средини главне просторије, која је називана „кућа“. Најчешће је то био само ограђен простор у којем је горела ватра. Међутим, било је и огњишта која су била мало подигнута и која су била патосана глином, која је временом била испечена од ватре и била равна. Негде је тај патос огњишта називан „тугла“, као и патос пећница, фуруна у којима је печен хлеб.
Огњиште мог прадеде није било на средини „куће“, прве собе у коју се улазило споља, већ је заузимало угао просторије, из кога је био описан лук, полупречника отприлике 150 см. Дакле, била је то четвртина круга. Сећам се да је поред огњишта на троношцу седео мој теча и окретао ражањ са прасетом на њему. Наравно, у „кући“ није било таванице, плафона, већ је дим између греда одлазио на таван и пролазио између црепова. О гредама је изнад огњишта висило месо скоро заклане свиње, које се, о истом трошку, димило.
Код прадеде смо дошли смо рано ујутру, да мало помогнемо око припремања славе. Ја сам био сасвим мали и могао сам само да помажем код олизавања разних кремова за колаче који су печени у фуруни, или да поједем окрајке од патишпања који су печени, премазивани пекмезом од шљива или кајсија и резани на коцке.
Баба Лепосава је хтела да нам спреми доручак (суво месо, сир и туршија) и да нам набрзину испече погачу. Отишла је до наћви, откинула од нараслог теста за хлеб један комад и премесила га. Затим је пришла огњишту, лопатицом је одгрнула жар, метлицом од прућа је очистила пепео, а затим је мокром крпом обрисала очишћени део тугле. Врућа тугла се одмах осушила, па је њу спустила истањено тесто, које је прекрила црепуљом, неком врстом поклопца од печене глине. Преко црепуље је нанела слој жара. Погача је брзо била испечена. Баба Лепосава је погачу искидала рукама, јер се она не сече ножем, спустила у корпу плетену од прућа и ставила на синију (низак сто са три ноге) око које смо ми већ седели и мезетили киселу паприку пуњену сиром...
У околини Кучева је обичај да црепуље од глине не праве грнчари, мушкарци који праве глинене лонце, таве, посуде за воду, бардаке, тепсије... Тамо црепуље праве искључиво жене. Сакупе се једног дана и онда испеку црепуље за целу годину, јер се догађа да се овај керамички, глинени производ разбије, поломи у току употребе.
Дакле, у механама и кафанама је огњиште коришћено исто као што је радила моја баба Лепосава. На једном крају огњишта су била наслагана дрва, која су горела тако да се направи што више жара. Када се направи гомила жара, онда се жар разгрне машицама или лопатицом и ту се постави глинени лонац у коме се кува храна. Лонац би можда био само једном страном ослоњен на жар и повремено се окретао да се и друга страна лонца изложи топлоти. Или би био окружен жаром са свих страна, али се онда морало водити рачуна да храна у лонцу не искипи или загори.
Храна се најчешће кувала истија (истиха) са стране. То је могло, богами, потрајати.
Постоји запис о кувању киселог купуса од три тавана. Наравно, тај купус је куван у глиненом лонцу. Кувао се на следећи начин: поређа се слој купуса, попрашен алевом паприком и зачинима, онда се стави таван свињске меснате сланине, онда се опет изређа слој киселог купуса на исти начин, па таван свињског меса од плећке или врата, па слој купуса, а онда трећи таван свињске потрбушине, пауфлека, и све се заврши опет слојем киселог купуса. Наравно, ако је купус био добро осољен у чабру, онда се јело не соли, само се додају зачини, како ко воли (бибер, суве паприке, слатке или љуте, алева туцана паприка, лук...). Тај купус је куван у глиненом лонцу од 15 ока (око 20 литара), са поклопцем, са стране, у углу огњишта, а кување је трајало око 30 сати. Дакле, реч је о крчкању истија, без брзине. Такав купус се обично механџији најављивао пар дана раније (у среду или четвртак, са суботу увече), за госте који су били гурмани и купус су јели натенане, уз пијење вина, причу, шалу.
На отвореној ватри се храна ретко кувала, а ако се нешто кувало, то је била чорба. Чорба је кувана у бакрачима (котловима) који су веригама (кованим ланцима) били окачени о греду изнад огњишта.
Тако је, например, кувана рибља, аласка, чорба. У бакраче (котлић) се поређа ситна риба, разне врсте и припадајуће поврће и налије се и кува док се све не распадне. Онда се чорба процеди и убаце се крупни комади штуке, разни зачини, а пред крај и рибља жуч, од које чорба одмах побели. Питате се, одакле вам рибља жуч? И код рибе је жуч део јетре, али пронађите ви јетру у изнутрици пастрмке или гргрча. Ц! Јок! То се може добити само од крупног сома или моруне. А где тога има? У Дунаву...
Али да пређемо на конкретне ствари: месо.
Да ли сте некад јели месо од бареног прасета? Нисте? У 19. и почетком 20. века сте у српским варошима то могли да наручите. Цело прасе је кувано у већем бакрачу са одабраним поврћем или клот, без поврћа, само посољено. Онда се прасе извади, прохлади, а месо се рукама одваја од костију и ставља на велику тепсију. Гости такође узимају месо рукама и једу га са разним салатама, туршијама, киселим купусом посутим туцаном алевом паприком...
А шта ћемо кад је пост? Ништа. Разне врсте риба. Препоручујем кечигу на жару! Иначе кечига је дунавски живи фосил, ваљда једина речна риба која нема костију, а кичма јој је од хрскавице.
Шта ћемо са онима који су навикли на бурек с месом? У 19. веку би у току поста добили бурек са пужевима. У време поста се једу само животиње без ногу, као рибе, например. Али ни пужеви немају ноге!
Да окончамо са роштиљем!
Некада је на огњишту стајао слој жара, преко којег је стављана решетка од кованог гвожђа, илити скаре (одатле скаредности у наслову). Преко решетке је стављано и печено разно месо и изнутрице. Ограничићу се овог пута само на ћевап (размишљам да некад напишем есеј о цревцима на жару и њиховим француским и шпаниским варијантама).
Одмах, на почетку, да разјаснимо терминолошке несугласнице. Оно што се у другим бившим републикама зове ћевап, у Србији се зове ћевапче, множина ћевапчићи. Зашто? Зато што је ћевап, који иначе потиче из Персије илити Ирана, термин за кувано, динстано или печено месо исечено на комаде. Да поновим: исечено на комаде.
У то спада, под један: ћевап или кебаб, на ражњу.
Дакле разне врсте меса, зависно шта ко има и шта му обичаји и вера препоручују, исечени на комаде натакнути на ражњиће или на ражањ. То боже бити у комбинацији са неким поврћем. Правило службе каже само паприка и лук. Данас се тура свашта, све до манга и папаје...
Постоје записи о српском ћевапу. Један од записа помиње ћевап од три корака, јер се ћевап не мери метрима него корацима. Даклем, на ражањ дугачак око два метра се набадају комади свињског, јунећег и јагњећег меса. Комади су потпуно очишћени од жилица, скрами, масноће. Затим се ти комади меса утапкају пројиним, кукурузним брашном и на ражањ набадају наизменично. Такав ражањ се пружи преко жара на огњишту и полако окреће. Пројино брашно створи меку корицу, која не дозвољава да месо изгуби сочност... Даље не бих. Постоји и варијанта овог ћевапа, који се прави само од свињског меса, а уместо пројиног брашна се употребљава алева паприка, може благо љута.
Под два, динстани ћевап.
То су мањи комади квалитетног меса динстани са луком и паприком. Тако је по ПС-у. Данас се у овај ћевап тура свашта, од разних печурки, шампињона, тиквица, ебемлига... У Србији је данас та врста ћевапа позната као ајдучки ћевап, који осим свињског меса има само лук, паприку и ограничен број зачина и мало љутне.
Сад долазимо до ћевапчића. Као што име, које користи деминутив, каже прави се од меса које се сецка ситно-ситно, а затим се меша и меси. Наравно ова првобитна варијанта је замењена млевеним месом.
Кад је у питању врста меса, понављам да нема канона. Употребљава се месо какво ко има и шта му обичаји и вера препоручују. Приче о комбинацији три врсте меса (јунећег, јагњећег и свињског у разним процентима) или 60% јунећег или 50% свињског, или 50% свињског и 50% јунећег, двапут самлевеног, или само јунећег, заборавите. Свако нека прави онако како му је најукусније.
Ако, например, једете татар (тартар) бифтек, заклећете се да се прави од одлежалог самлевеног сировог јунећег бифтека које се пред гостом меша са разним зачинима, јајетом, сосовима и маже се на тост. Онда одете у Мароко, па вам татар бифтек направе од јагњећег меса!
Е сад да говоримо мало о пореклу. Ћевапчићи такође потичу из Персије, па су преко Турске дошли до наших крајева. Озбиљно, у меанама и кафанама су нешто пре половине 19. века почели да се нуде у Лесковцу (поздрављам Наопаког). Онда су преко Ниша дошли, шездесетих година 19. века, у Београд. У западним крајевима бивше Југославије се за ћевапчиће готово није знало, нити су у ресторанима припремани све до периода узмеђу два светска рата. А онда је почела нека врста помаме за ћевапчићима.
Данас је чувен ћевапчићки национализам. Имате правоверне ћевачиће, као што су сарајевски и бањолучки ћевапи... наравно свако има свој рецепт, за који тврди да је једино прави. Нисам чуо да неко рекламира београдске ћевапчиће, али очекујем да ће врло брзо да се појаве на тржишту мариборски или макарски ћевапи, који се никад неће назвати ћевапчићима, иако их и Немци зову Tschewaptschitschi.
Када видим ћевапчиће идеално исте дужине и дебљине, идеално преплануле, без имало тамније боје, сервиране са 78 грама кајмака (или варијанта са 66 грама ајвара, или варијанта 92 гр бледомодрог пофрита) и 56 грама ситно-ситно сецканог црног лука и гранчицом першуна преко, знам где сам. У индустријском ресторану.
Онда се сетим студентских ћевапчића са сомуном код Ферхатовића у Сарајеву, помало нагорелим, у металним тањирима с крупно накризаним луком и лименим прибором за јело, па ми пође вода на уста. Или се сетим породичног недељног одласка на ћевапчиће у Касину, у граду мог детињства, кад сам седео за столом, а ноге су ми нису дохватале олајисани под. Пет ћевапчића ми је било доста. И малина са содом.


Slika


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Чарлс Симић ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ  |  Poslato: 12 Okt 2014, 15:35
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Slika

ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ
Чарлс Симић


Наравно, никада нисам стварно веровао да ће се то догодити. Да ћу остарити, мислим. Знао сам шта предстоји, видео сам доказе на својим пријатељима и рођацима, али и поред тога сам се правио да старење нема никакве везе са мном. Чак и кад ми људи честитају 75. рођендан, то ми не звучи нормално. Неко се негде успут, или они или ја, сигурно забројао. Наравно, боље је знати истину него се обмањивати, али ко још жели да сваког јутра погледа истини у очи? Током година, видео сам неколико људи на самрти, па ни они нису били потпуно убеђени у оно што следи. Држали су се слабе шансе да ће баш они испасти изузетак од правила. „Похватаће вас“, сећам се да сам рекао другарима у младости који су те ноћи планирали да провале у гаражу и украду неки алат. Како су се зацерекали! Како су ме исмејали! Хватају само будале, а не паметне типове попут њих, уверавали су ме они; па су се сутрадан нашли у затвору.

„Видећеш кад остариш“, увек нам је неко говорио када смо били млади. У време пре банкомата, када смо за хитне потребе морали да тражимо паре од својих баба, оне би нас прво натерале да седнемо и одслушамо предавање. Говориле би нам како се свет променио нагоре, како су дечаци у њихово време очевима говорили Ви, а девојке из добрих кућа црвенеле када им се момци обрате. Седео бих на рубу столице климајући главом и чекао да баба отвори ташну и извади лову. Чак сам и тада наслућивао да је гунђање о младима једно од малобројних задовољстава које преостаје старима. Нису ми толико сметале ни приче о несрећама које су задесиле чланове наше породице који нису слушали разумне савете – све сам то могао да издржим, док не почне да уздише и да ми говори како ћу све то схватити када дођем у њене године. Једва сам чекао да изађем. Сирота баба, била је опасан гњаватор, али данас морам да признам да је имала право. С годинама заиста другачије посматрам ствари него некада.

Реалност свега овога ударила ме је тек у педесетој. Пробудио сам се једног јутра неколико дана пред педесети рођендан и изненада схватио сву страхоту. Пола века није шала. Када сам довољно порастао да вучем нашег мачка у Београду за реп, немачки тенкови су улазили у Париз. Нису ме потресле седе на мојој глави већ поплава сећања. Сетио сам се како сам седео у учионици у првом разреду у јесен 1945. и гледао слике Маркса, Стаљина и маршала Тита над таблом. Присетио сам се заборављених марки балканских цигарета; руских, француских и америчких популарних песама из рата и филмова из тридесетих о којима мало ко данас има појма, који су се још увек приказивали у време мог детињства. Одједном је наврло толико сећања да ми се изненада сопствени живот учинио као живот потпуног странца. Требало ми је више месеци да се навикнем – ако човек уопште може да се навикне на сазнање да су свет и људи које је некада познавао нестали без трага.

Последњих месеци живота мога оца, сваки пут када сам одлазио да га видим разговарали смо о књигама. Више није имао стрпљења за романе. Историја га је још увек фасцинирала, као и поједини филозофи. Што је мислилац кога је читао био мрачнији, утолико је мој отац бивао задовољнији, јер је то потврђивало његову дугогодишњу сумњу: свет одлази бестрага. Наравно, расправљали смо о томе. У паклу барем никада није досадно, стално сам га подсећао, само у рају. Ја сам, рекао бих, хонорарни песимиста. Умем да намиришем зло на даљину као што је и он умео, али обично сам добро расположен. Ујутру углавном устајем пун наде. Међутим, морам да признам да сам за тридесет година колико смо водили ове разговоре постајао све више озлојеђен у погледу нашег рода, и да већ предосећам да ће доћи дан када више нећу моћи да се натерам да читам новине и гледам телевизију због бриге за своје душевно здравље. Већ сада морам да се дозирам. Тому Фридману дајем шездесет секунди; Џорџу Вилу тридесет. Може ли се можда, гледајући из шире перспективе, рећи да на крају постајемо сушта супротност ономе што смо некада били? Мислим, да ли је забележен случај да је неки млади песимиста под старе дане постао оптимиста? Не, осим ако успут није изгубио коју даску.

Некад се осећам као ауто са превише километара на бројчанику. Нешто лупа у мотору, хладњак се прегрева, уље цури, каросерија је зарђала, седишта су поцепана и замазана, један брисач не ради и ауспух је пун рупа. „Не брини“, каже мој лекар. Он тврди да сам у одличној кондицији, и поред високог притиска, старачког дијабетеса и тога што све слабије чујем на оба ува. Звучи ми као продавац половних аутомобила који покушава да се ратосиља кола зрелих за отпад, али у сваком случају упијам његове речи и дајем гас после прегледа, певајући на сав глас, док се за мном вуче облак црног дима из ауспуха.

У четири ујутру, после читаве ноћи немирног превртања, нисам тако самоуверен. Одлазим у купатило и пиљим у огледало и уопште ми се не свиђа то што видим. Чак је и Питер Лори као чедоморац у оном немачком филму из 1931. изгледао здравије.

Недавно се један рецензент жалио да се моја нова збирка песама превише бави смрћу. Као да хоће да каже да треба да будем полетнији, да делим ведре мудре савете у јесен живота, уместо што кад год могу подсећам читаоце на њихову смртност. Само полако, одговарам му у себи, доћи ћеш и ти у моје године па ћеш почети да одлазиш пријатељима на сахране. Нико нас у младости на то не упозорава, али све и да неко то ради, на једно уво би ушло а на друго изашло.

Чињеница је да људе не занимају превише туђа искуства и поуке које се из њих могу извући. И ко може да их криви? Чак и за старе, искуство служи једино лупању главе по бесаној ноћи. Пре или касније, свако са дужим памћењем сретне свог Великог инквизитора. (Црна одора са капуљачом, узгред, више није обавезна.) Вечерас, моја инквизиторка носи тамне наочаре и фарба нокте док поставља питања:

- Једном сте рекли да су Хитлер и Стаљин били ваши туристички водичи. Да ли то значи да њима двојици треба да захвалите за то што сте постали?
- Баш ме је то питање ноћас мучило, госпођице.
- А шта је са Богом?
- Хвала Богу што Бог не постоји, па не може да види шта смо направили од света.
- Шта је са Ђаволом?
- Видео сам га јуче на телевизији како љуби малу децу и цери се од увета до увета.
- Ваше понашање нема никаквог смисла, господине, - каже ми она. - Како можете да верујете у Ђавола и да не верујете у Бога, а да се опет с времена на време крстите?
- Слажем се, госпођице, - одговарам ја. - То што се крстим је вероватно наслеђена навика, јер потичем из старе породице сеоских свештеника.

Када престане да ме гњави, погледам на сат и не могу да верујем својим очима. Кажу да време тече брже после шездесете. Нема сумње, то је истина. Где су она дуга, успорена лета моје младости, када сам се од јутра до мрака развлачио покушавајући да смислим неку забаву? Сећам се како сам одлазио до огледала и понављао са све већим убеђењем: „Живот је досадан“. Тих дана, стари часовник се једва кретао, само да ми напакости. Будало једна, мислим ја данас, то је био рај. Тајна среће је била управо ту, у том старом сату који је мајка купила у Woolworthu. Време у њему је милосрдно застало, вечност је отворила врата, а ти си оклевао или си се препао на прагу, па си са олакшањем одахнуо када су ти се врата залупила пред носом, а казаљка наставила даље.


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: ОБЛИК МОГ СРЦА  |  Poslato: 13 Nov 2014, 23:34
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Slika


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: MAD BOOKSELLER  |  Poslato: 14 Nov 2014, 19:01
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Slika


Предобро се знају, и за лажи и за испране истине, немерљиве секвенце времена просуте светлуцају...
И светлуца тишина у полумраку собе, дуга нека треперава светлост из њихових очију...
Поново сами, сваки у своме зиду види познату силуету, псовања и нежне речи никада изговорене,
обавијени сомотским рукама ове јесени, потпуно сами.
Никада вођен разговор, лете речи саткане од тишине, прогутано стакло, тако је боље.
Михољско лето у великим дозама, ноћ у малим искрама што се лепе за прозоре, то су само сведоци,
ћутаће вековима, толико су раздвојени.
А тишина је време, то време што протиче у недоглед... а да ли се време мери тишином или речима,
ако се уопште и може измерити и колико је оних прогутаних, чак целих реченица,
а колико оних недовршених, које су добро резумели...
Вруће је, упекао октобарски ваздух у најави неких будућих ситуација, у најави неких чудних жеља и поновне тишине...
Касно је, она спрема гардеробу за следећи дан, отворен орман, она никада није имала шта да обуче.
Прате је њена мала и велика огледала.
Жуте тапете у трену постају зелене.
Малени шарени свет њен, а туђ, близак, а далек...
што жуто постаје зелено,
јер свака постојећа боја прелази одувек само у зелену, и мастило је прерастало у зеленило.
Боје се боје, све боје се клањају тој једној, посебној нијанси, нијанси коју има само једно око.
Па и када се жуто разбесни, и жуто распршти по зидовима собе, увек се све зелено заврши...
тај портрет је сасвим добро умела да наслика на тамном свиленом платну живота...


phpBB [media]


Vrh
Iskra
Post  Tema posta: Re: MAD BOOKSELLER  |  Poslato: 17 Nov 2014, 00:05
Korisnikov avatar
kure nane moj milane

Pridružio se: 18 Maj 2012, 12:17
Postovi: 42717

OffLine
[hello09khll.gif]
[soljakafe.gif]

_________________
that's it!

Slika


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: MAD BOOKSELLER  |  Poslato: 17 Nov 2014, 19:45
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Одмарам се после вођења љубави са младом лепом женом, коју занемарује партнер, важан човек у својој фирми...
Искрено, помало кријем да сам се задуво, она грицка комад белгијске чоколаде...
- Знаш, Мад, ти си идеалан швалер!- каже она
- Ма није ваљда, - кажем иронично самокритично.
- Па да, лепо смо се креснули, а ко може и да помисли да сам могла да будем с тобом, маторим и дебелим. То ти је идеална маска.
- Јебо те ја, матор и дебео...
- Па то ти кажем, - каже она и смеје се


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: MAD BOOKSELLER  |  Poslato: 12 Dec 2014, 01:51
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
[pusicica.gif]

Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: MAD BOOKSELLER  |  Poslato: 12 Dec 2014, 08:46
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
ЕДИТ је горе тела да каже:
МАД, опет свираш...
(да не кажем чему)...

Само сам је погледао, онако са Грбавице...

Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: MAD BOOKSELLER  |  Poslato: 12 Dec 2014, 20:11
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
A htjela je da kaže...dragi Mad ide u šetnju sa tom svojom što je opisao post iznad...ruku pod ruku,naiđu pored uličnog svirača...on ih prepozna i zasvira 'onu njihovu'...njih dvoje malo zastanu,Mad ostavi koju novčanicu sviraču...i takoo...

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 52 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker