nemoj da mi vise niko nazvlja neku glupost ovde

Sedela je na pločniku,mlatila onim njenim tankim nogicama
dok je gledala ostalu decu kako se igraju. Tanka lepršava kosica
upletena u sitne kikice i roze mašnica na svakoj,mala bela suknjica sa višnjama
i one sandalice iz izloga,što ih je kukanjem izmolila od mame
odavali su utisak jedne bojažljive devojčice kojoj je lepše bilo da posmatra nego da učestvuje.
Dobacila bi ona ponekad neki kamen u pesak kod obližnje dece ali se na tome završavalo.
Gledajući tako opet po ko zna koji put šta druga deca rade odlučno ustade,krenu prema pesku,
uzme onu svoju lopaticu,zaroni je duboko u pesak pored ostale dece. Trže se,
baci onu lopaticu,brzo istrse svoje sandalice i žurno izrecituje-
-Ne,nećete me opet pogoditi blatom,nećete opet uprljati moju odeću,niti pokidati moje igračke.
Brzo se okrete i ode,a deca ostaše u čudu.
Samo jednom su joj pokidali kanticu...ništa strašno,ima novu...još lepšu i bolju...
Ništa im tad nije bilo jasno...nisu znali da je tad sem kantice slomljeno još nešto...

[/center]

_________________

_________________
Ponovo imam potrebu da ćutim.
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.

TIPIČNI POSETIOCI INTERNET SAJTOVA, FORUMA, BLOGOVA ...